Kliker

Evo ima neko vreme da trazim dno ne bi li se odgurnuo. Evo ima neko vreme da ne znam, i nije me stid da kazem. Pocepao sam rukave ali kecu ni traga ni glasa vec nekoliko deljenja a ja kakav sam, od igre ne odustajem I kada gubim.

Ne snalazim se nesto najbolje, moram ti priznati. U poslednje vreme nocu sam budan, tresem pepeo u pikslu I punim sobu dimom dok sedim i cutim, pokriven muzikom koja je sastavni deo moje tisine.  Zivot se blago receno ispostavio kao crna rupa za moje snove. Monotona svakodnevnica I praznina koja usisava i kojoj nista nije sveto pa samim tim ni ja. Za nju sam jos samo jedna dusa u nizu, bez tezine, bez boje, bez mirisa i ukusa. Samo jos jedan decak u telu muskarca koji je zagrlio preveliki svet i ljude u njemu, a sada sedi, miluje dim i vrecu punu mrtvih snova i gorcine jer se kicma slomila od tezine ocekivanja. Tudjih i sopstvenih.

Mozda ti tako ne deluje ali veruj mi da sam prestao da se sazaljevam. Nakacio sam osmeh ko ukrase na jelku sto smo kacili kao deca kada dodje nova godina, onako jednim pokretom ruke brzo I nespretno, da malo dekorisem ovo drvo od krvi i mesa koje raste i izlazi na izlozbu svakog jutra kada krene na posao. Da se pojavljujem go, oronuo, tmuran, sed, tuzan, ne mogu jer je ova tezina samo moja. Da je delim sa drugima ne mogu a I necu. Imaju oni sigurno neku svoju. Svako ima neku svoju tezinu tezu od sveta.

I evo ima neko vreme da mi taj osmeh odlicno stoji. Sto ga vise stavljam to mi bolje ide to pretvaranje. Niko ne pita a ja ne pricam. Smeskamo se jedni drugima u prolazu krijuci tezinu lanaca koje nosimo oko vrata. Evo ima neko vreme da farbamo fasadu ne bi li sakrili oziljke iznutra. Evo ima neko vreme da smo naucili da hodamo sa kamenjem u cipelama. Savrseno.

Ali I pored svega toga, nekako uspevam da i dalje drzim srecu duboko zakopanu na dnu duse, tu u talogu zivota. Sakrio sam je u jedan mali kliker da se nikada ne izlije I isprlja, da je niko nikada ne oduva I da stalno bude sigurna tu negde u meni. U klikeru na dnu duse.

I tako se s vremena na vreme poigram s tim klikerom, onako usput kada vidim ili cujem nesto sto zagolica dobro u meni. Tako s vremena na vreme sidjem dole da ga dotaknem i proverim da je I dalje tu. I evo bese neko vreme da se nisam igrao ni silazio ali pre neki dan je komsijin mali dobio novu loptu od tate za rodjendan i celu je zgradu obasjao ocima i smehom, onom iskrenom srecom koja je u tom mom klikeru na dnu duse, koncentrisana i skrivena od tudjih pogleda, sopstvenih poraza I trulog sveta. Sisao sam da se poigram I tu je bio, taj moj kliker, neuprljan I jak. Obradovao mi se kada sam dosao I dao mi je moj osmeh da ga podelim s tim detetom, a onda sam mu ga vratio nazad na cuvanje I prosuo  se u svoju svakodnevnicu I pretvaranje. Nakacim lazni osmeh I produzim dalje. Sta cu, moram.

Jer zivot je to. Rusi sve pred sobom i ne postavlja pitanja. Surovo je surov i tezak, cesto i bez razloga. Ali to sve nije ni bitno vise, znas?

Ja imam moj dobri kliker.

About these ads

About Jedan decak

Jedan decak koji je morao da odraste
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s