Mrznja nije ljubav

Juce sam bio na utakmici Srbija-Hrvatska I po povratku sam imao neopisivu zelju da napisem po koju rec o tom dogadjaju ali sam ipak odlucio da pustim utiske da prenoce I pokusam da pisem hladne glave.

Ne bih se mnogo fokusirao na fudbal, sto se njega tice mogu samo reci da je Mihajlovic lud sto nije koristio jucerasnji sastav na svim utakmicama nego se drzao nekih kvazi principa I time upropastio kvalifikacije ali dobro, barem sam siguran da za nas fudbal ipak ima nade u nekoj bliskoj buducnosti I sa drugim trenerom. I to bi bilo sve sto bih ovom prilikom rekao o fudbalu.

Imam taj neki ritual kada idem na utakmicu za koji verujem da I nije toliko poseban jer se sastoji od klasicnog setanja do stadiona gde na putu, tu oko hrama, obicno u jednoj sendvicarnici ili pekari uzmem nesto za pojesti I popiti, pa lepo ispred hrama sednem da zapalim cigaru gledajuci onu divnu gradjevinu kako obasjava prostor celog parka. Tu, nekoliko minuta u tisini svojih misli pusim da bih nakon toga krenuo laganim hodom ka autokomandi I onda u zavisnosti od tribine na kojoj sam, ka istoku ili ka zapadu kroz Ljutice Bogdana. Sever odavno izbegavam a na jug ne idem.

Vec od hrama se polako skupljaju grupice ljudi koje zajedno putuju sporim I opustenim korakom ka stadionu, pa se u daljini cuje neka pesma, neko navijanje, I tenzija ispunjava vazduh opipljivo do te mere da je mozes uhvatiti za ruku I povesti sa sobom i euforijom koja zahvata celo bice svakim dahom koji te vodi blize stadionu. Tako je bilo I juce.

Tu, oko restorana frans, grupica od 50ak ljudi je pevala Oj Kosovo Kosovo pa sam im se pridruzio jednim glasnim ZEMLJO MOJA VOLJENA. Nekoliko metara kasnije, autobus pun navijaca je prolazio putem pa su kroz otvorena vrata na 3,2,1 vikali SRBIJA te smo mi, koji smo peske isli paralelno to shvatili kao poziv I glasno odgovorili SRBIJA. SRBIJA-SRBIJA je grmelo tamo I nazad nekoliko puta uz korake koji odjekuju kaldrmom I veliki aplauz koji je bio uvod u jos neke klasicne navijacke pesme: ALE ALE I JA TE VOLIM JA TE VOLIM JA TE VOLIM SRBIJO. Ljubav prema Srbiji koja razbija mir prijatne Beogradske veceri I boji obliznje fasade emocijama.

Retke su situacije u kojima se ta kolicina emocija I euforije probude u coveku. Osecaj u stomaku koji se penje do grla I siri kroz celo telo, pa stezes zube I jako tapses IDEMO BRE IDEMO dok ti se disanje ubrzava. Koncentrises se na svaki osecaj u sebi I pokusavas da ga upijes jer ko zna kada ces se ponovo osetiti tako zivo.

Bice ovo sjajna utakmica pomislih.

Pokazacemo mi Hrvatima kako se igra fudbal I sto je najbitnije kako se navija za svoju zemlju. Ono na Maksimiru je bilo sve samo ne navijanje I sada cemo im mi pokazati koliko smo bolji I koliko volimo svoju zemlju, a boze zdravlja, na krilima te navijacke ljubavi I nasi momci na terenu ce im pokazati da su u Zagrebu imali srece kada su pobedili.

Stigao sam na stadion I zauzeo svoje mesto nekih 30 minuta pre pocetka. Jos su dolazile mase ljudi koje su se slivale niz tribine kao kisa na prozoru kada nema vetra; polako, meko I tako jasno da mozes videti svaku glavu kako se provlaci izmedju redova na suprotnoj tribini I zauzima svoju poziciju da pomogne spektakl koji predstoji. Igraci su bili na terenu a navijanja nekog I nije bilo u tom trenutku. Kada je krenula ka tunelu, grupa Hrvatskih fudbalera je ispracena zvizducima, sto je manje vise normalno. Svakom protivniku se u takvim situacijama zazvizdi.

Cekali smo da izadju igraci a u sali sam pitao druga ‘na skali od 0 do 10 koja mislis da je verovatnoca da ce se zvizdati Hrvatskoj himni?’ na sta je odgovorio: ’12.’

Zvizdanje bilo kojoj himni je za mene licno najveci oblik nevaspitanja I primitivizma. Nikada nisam, niti cu, ma protiv koga igrala Srbija zvizdati tudjoj himni. To je obelezje protivnika, njegove zemlje, pa sve I da je rat, protivniku je njegova himna ko meni Boze pravde, a meni Boze pravde mnogo znaci. Verujem da I protivniku njegova himna znaci I nema potrebe da mu zvizdim. Ima prava da je saslusa, otpeva, upije I spremi se za duel. Uostalom, osnova svakog takmicenja je medjusobno postovanje, a zvizdanjem tudjoj himni se ukazuje sve, samo ne postovanje.

Kada je spiker poceo da saopstava sastave, tim Hrvatske se nije mogao cuti. Zvizduci su bili toliko jaki da iako sam bio blizu razglasa nisam mogao da cujem ni jednu jedinu rec. Pa dobro, pomislih, normalno je to u ovim okolnostima, mogu da razumem iako mi se ne svidja. Posle je usledila himna, I naravno: nista se nije culo. Nijedan takt pesme.

I sve to ne bi bilo toliko strasno imajuci u vidu rivalitet Srbije i Hrvatske da mi generalno ne zvizdimo svakoj himni koja se svira na nasem stadionu a koja nije nasa. Taj nivo nevaspitanja I ciganije me uzasava i ne mogu da razumem da mi, koji se toliko busamo u grudi da smo dobar I veliki narod, smo zapravo toliko niski I prizemni da ne mozemo odcutati intonaciju protivnikove himne I samim tim ukazati jedno elementarno postovanje koje svaki protivnik zasluzuje. Secam se kada su zvizdali himni Svedske u sred Beograda. Svedska ej?!

Neko ce reci da su oni zvizdali nasoj u Zagrebu, pa cemo mi sada njihovoj. Opet, razumem ali ne podrzavam. Ustao sam I u tisini ispratio Hrvatsku himnu dok su oko mene mase zvizdale da bih odmah zatim glasno zapevao Boze pravde.

Kada je sudija dao znak za pocetak utakmice, lupio sam nogama nekoliko puta o pod I stisnuo zube. Idemo bre!

Cekajuci neku tribinu da povede navijanje, pratio sam utakmicu I posle nekoliko sekundi navijanje je pocelo: ubij zakolji da Hrvat ne postoji. Okrenuo sam se oko sebe I video da vecina ljudi skandira to tragicno sranje. Bezveze pomislih, mada dobro mozda im vracaju za sva silna ‘Srbe na vrbe’ ali opet, to nije opravdanje. Sacekao sam u tisini da to skandiranje, koje mi nimalo nije prijalo prodje I fokusirao se na utakmicu. Nedugo zatim, Mitrovic je pogodio stativu I izazvao pravi haos na tribinima.

Glasovi su se mesali I bilo je tesko shvatiti ko vodi navijanje I sa koje tribine dolaze pesme. Delovalo je kao da severna tribina vodi a onda se zaculo: ubij ubij ubij ustase.

Gledajuci oko sebe primetio sam da opet svi pevaju osim moja tri druga i ja. Klinci od 18 I matori od 50 vriste sa podjednakim prezirom. Ubij ubij ubij ustase dok nasa reprezentacija gradi napad. Sta se ovo koji kurac desava? Gde je AJMO AJDE, gde je JA TE VOLIM SRBIJO, gde je OD TOPOLE, gde je U BOJ, gde je SRBIJA. Mozda ce doci, pomislih, I rezignirano nastavih da gledam utakmicu.

Do kraja utakmice nisam zapevao nijednom. Od 90+ minuta navijanje za Srbiju, koje je bilo katastrofalno organizovano, se svodilo na ‘ubij zakolji da Hrvat ne postoji’ I ‘ubij ubij ubij ustase.’ Ruku na srce nekoliko puta je stadion zapevao SRBIJA samo da bi ubrzo prekinuo sa JEBI USTASE. Nije bilo u boj, nije bilo ja te volim Srbijo, nije bilo ajmo ajde, nije bilo nista upuceno Srbiji. Bilo je samo upuceno Hrvatskoj: mrzimo vas.

Utakmica se zavrsila, svi znamo kako, a ja koji sam dosao da bodrim svoju zemlju se nisam snasao u tome jer su po svemu sudeci ostali dosli da mrze tudju. Sva euforija sa pocetka, koja me je pratila od hrama do stadiona je nestala, a izlazeci sa stadiona sam se osvrnuo oko sebe I primetio zapaljenu, tuznu I agresivnu masu tmurnih i namrstenih lica koja je sutirala limenke I flase I hitro koracala u svim pravcima.

Agresivni klinci, tek punoletni koji su rat videli u albumu sa slicicama ili novoj verziji call of duty-a, koji sa prezirom od kog im se uzare oci vriste tragicne parole gde se zeli smrt I ubijanje jednog naroda, a da ih zaustavis I pitas zasto to vriste verovatno I ne bi znali da kazu, ostali su jedino secanje na utakmicu sa koje sam upravo izasao. Stariji ljudi isto tako, mada bi oni mozda I imali neki razlog zasto vriste te tragicne parole koje nemaju veze sa navijanjem I bodrenjem svoje zemlje.

Koji god da je razlog za mrznju I prezir, taj razlog je neprihvatljiv. Pogotovo na jednom sportskom dogadjaju gde se ide da se bodri svoja, a ne da se mrzi tudja zemlja. Ili su mozda mene pogresno ucili kuci.

Ne znam tacno sta smo pokazali svetu sinocnim navijanjem. Ne znam ni sta smo pokazali Hrvatima osim da smo isti kao oni, a u ovo se na dnevnoj osnovi kunemo da nije istina. A sto je najtuznije, ne znam ni sta smo pokazali nasim igracima, igracima koji su na terenu pokazali korektan odnos prema protivniku. Mozda su prvi put fudbaleri pokazali nesto nama.

Bilo je tu delegata iz sveta, svetskih menadzera, bivsih igraca cak I potencijalnih kupaca za nase domace klubove. Bilo je I politicara, pa I sam predsednik. Ne znam sta smo tek njima pokazali gromoglasnih pozivima na ubijanje jednog naroda. Isto tako ne znam sta smo pokazali paljenjem stolica i napadanjem domacih policajaca.

Znam samo sta smo meni pokazali.

Meni smo pokazali da smo pustili ulicu u kuce I porodice I da se ona tu posteno odomacila. Mrznju je bacila preko stolice kao odecu koju prebacis po povratku iz grada, a nevaspitanje je izula pored ulaznih vrata te se komforno zabila uz pivo ispred televizora I diriguje ukucanima.

Meni smo pokazali da smo jedan tragicno nevaspitan narod I narod pun mrznje koju prenosimo sa kolena na koleno uvereni da je to okej dok u isto vreme licemerno se busamo u grudi kako smo bolji od svih onih drugih koji nama rade ono sto smo mi pokazali sinoc.

I za kraj, meni smo pokazali da je bolje da sledecu utakmicu nacionalne reprezentacije Srbije pratim iz svog doma, gde cu s ljubavlju bodriti momke koji igraju za moju zemlju, zemlju koju volim I gde necu dozvoliti da mrznja prema drugima bude sustina moje ljubavi prema Srbiji.

SRBIJA!

 

 

 

Advertisements
Posted in Uncategorized | 2 Comments

Ti si ono lose koje trazis u drugima

Ne pisem cesto. A nije da nemam inspiracije. Svako ko me poznaje zna da mi to nikada ne fali i da uvek imam nesto da kazem ili dodam. E sad, da li je to sto kazem ili dodam pametno ili ne, ostaje da se vidi I uglavnom zavisi od osobe I interpretacije. Ali reci same po sebi mi nikada ne zafale. Fali mi vreme. Pored naizgled toliko vremena u jednom zivotu, nikako ne uspevam da ga skupim I sacuvam za sebe. Curi mi niz rukave I kroz prste na sve strane i pogresne ljude I plasim se da ce jednog dana isteci a iza mene ostati toliko neizgovorenog I neuradjenog.

To malo vremena sto uspem da nadjem u ovom haosu zivota I svakodnevnice obicno posvetim nekim razmisljanjima ako sam previse umoran za citanje ili ucenje neceg novog. Prijatelji mi cesto kazu ‘filozofiras previse’ ili ‘serendas mnogo, uzmi pivo’ mada ja to tako ne vidim. Cesto znam da sednem, zapalim cigaru I razmisljam o svetu I ljudima u njemu. Odnosima I principima koji nas vode u zivotu. Taj vrtlog neshvatljivih stvari. Prosto je nemoguce da svet bude ovoliko sjeban a da ljudi koji ga cine nisu ti koji su ga sjebali. Jer ne moze svet sam po sebi da bude sjeban. Nije kamen los nego covek.

A onda opet, kako to da svako misli da je neko drugi los ali nikako on? Pitas coveka za stanje u svetu, kaze  – lose. Pitas ga zasto je lose – losi su ljudi. A gde su ti ljudi? Pa tu negde, tamo, okolo. Drugi su losi. Svima su drugi losi i svima je sve lose. Gde su onda ti koji su sve sjebali? Gde se kriju? Gde izlaze, spavaju, idu na posao? Gde igraju mali fudbal? U kom video klubu iznajmljuju filmove? Na kojoj trafici kupuju cigare? Jer ja ih nigde ne vidim da masu zastavom. A ni ovi koje usput pitam, ni oni ih ne vide. Ali svi se slazu da postoje. Jer da ne postoje ni svet kao ovakav ne bi postajao.

Ovih dana glavna vest u novinama je da je sin Zeljka Mitrovica pregazio devojku. Odmah su se javili ljudi da presudjuje po komentarima I izricu kazne. Samo zavist moze stvoriti tu kolicinu mrznje koja se ispoljava ne samo prema Zeljku I njegovoj porodici nego prema bilo kome ko je bogatiji ili poslovno uspesniji. A u isto vreme svako bi voleo da bude na njihovom mestu pa se covek posmatrac cese po glavi jer ne moze da shvati koja je tu tacno patologija u pitanju kada mrzimo ono ka cemu tezimo. Pod mestu mislim na finansijsko blagostanje. Desetak dana pre ovog nesrecnog slucaja covek je osudjen na 8 godina zato sto je pijan vozio I usmrtio cetiri osobe. Niciji sin, niciji tata, nebitna figura, proslo je manje vise neopazeno a kazna izrecena ma koliko se nekome ne svidja je u skladu sa zakonom. Ako se ljudima ne svidjaju kazne za neka dela u Srbiji, onda treba traziti menjanje zakona I to je fer i sa time bih se slozio. Bilo kako bilo, radjeno je po zakonu bez nekih pritisaka javnosti jer je covek nebitan. Bice interesantno videti koliki ce pritisak javnost izvrsiti na sudstvo da se ovom detetu izrekne maksimalna kazna samo zato sto je sin Zeljka Mitrovica. Ne ulazim u to sta se desilo, kako, I koliko ga treba kazniti (ostavljam to istraznim I sudskim organima jer to je njihov posao i zato postoje), ulazim samo u to da ce biti mnogo veci pritisak javnosti I gradjana da se maksimalno osudi sin Zeljka Mitrovica nego XY sin nekog tamo nebitnog coveka koji je ubio cetiri osobe dok je vozio pijan.

‘Bogati su bahati.’ ‘Deca bogatih su bahata.’ ‘Treba do kraja zivota da trune u zatvoru.’ ‘Vratite smrtnu kaznu.’ To su samo neki od 900+ komentara koje sam video po internet portalima. Odakle ta mrznja? Zloba? Je l’ su drugi krivi za sve nase licne tragedije I nesrece? Izivljavanje nad tudjom nesrecom ne umanjuje licnu nesrecu, naprotiv uvecava je. A svi ti ljudi koji ostavljaju te tragicne komentare sa neograniceno mnogo pluseva I odobravanja sebe verovatno smatraju za dobre I cestite ljude. Dobar I cestit covek valjda nikada tako nesto ne bi izgovorio. Dobar I cestit covek bi se valjda saosecao sa porodicom nastradale devojke I prepustio bi pravosudnom sistemu ove drzave da osudi osobu koja je pocinila zlocin u skladu sa zakonom. Siguran sam da dobar I cestit covek ne bi pozivao na javni linc nekog deteta samo zato sto je to dete sin nekog bogatog omrazenog coveka vec bi se i sa tim detetom saosecao. Taj poriv da drugi pate mimo zakona, taj sklop neljudskih zelja, taj vrtlog neshvatljivog.

Bahatost nema ime I prezime niti se stancuje na traci u odredjenim drustvenim slojevima. To sto je neko bogat ne znaci da je bahat isto kao sto to sto je neko siromasan ne znaci da je dobar I iskren. Svaki dan mozemo videti bahate vozace kombija, raznosace pica na starim tomos motorima, divljake u golf dvojkama, starim citroenima I renoima koji primaju 30.000 dinara i ne mare za sigurnost pesaka a kamoli ostalih vozaca. Nema to veze sa BMW dzipom I tatinim racunom u banci. Nema to veze ni sa davanjem kola sinu od 18 godina, jer svaki otac koji ima da svom sinu auto. Bahatost valjda ima veze sa osnovnim vaspitanjem koje si pokupio u kuci.

To dete koje je zgazilo tu devojku ce odgovarati pred zakonom, I ziveti sa tim do kraja zivota. Roditelji nastradalog deteta ce ziveti bez cerke do kraja zivota I nista im tu tugu nece nadomestiti. Dete koje je vozilo si mogao da budes ti a dete koje je ubijeno sam mogao da budem ja. Jer svako je necije dete.

I kada skines imena, prezimena, racune u banci, kada sve to skines i sklonis etiketu s lica coveka, vidis da je to samo jos jedan covek i samo jos jedno dete. Samo jos jedna osoba od krvi I mesa koja je vozila. Samo jos jedna osoba od krvi I mesa koja je nastradala. Vidis da je bilo ko mogao da bude u istoj situaciji jer vidis da je to jedan tragican splet okolnosti i teska saobracajna nesreca koja svakome moze da se desi. Vidis I da brzina voznje I bahatost u saobracaju nemaju veze s tim ciji si sin, koliko imas para i kakav auto vozis…

I onda vidis. I onda vidim.

I onda vidim zasto nikako ne uspevam da nadjem te lose duhove, zasto nikako ne uspevam da im dam ime i prezime. Vidim. Oni su duboko u nama, sakriveni, i njihovo ime i prezime je postalo nase ime i prezime.

Oni su ja, oni su ti, oni su on, ona, oni. Oni su mi.

I potrebni su nam ljudi u nesreci da ih kao vrane leseve ocerupamo ne bi li se/ih nahranili. A tragicno je sto ih nesvesno stalno hranimo.

Mrznja.

Nemoj.

Posted in Uncategorized | 2 Comments

Gospodjo Dragicevic, pogresili ste.

Napisacu u dahu dok me drzi ovo trece citanje govora na filoloskom fakultetu.

Verujem da je profesorka imala najbolju nameru, ali nacin na koji je prenela poruku (a i neki elementi njene poruke) je blago receno katastrofalan.

Generalizovanje razlicitih profesija na osnovu neke pokvarene manjine koja vlada u Srbiji I slanje poruke buducim profesorima da su bolji od drugih je u najmanju ruku arogantno I bezobrazno a realno je skroz nemoralno I degradirajuce za samu poziciju profesora.

Kao ekonomista koje je godine, mesece, dane I sate proveo uceci ekonomiju sam uvredjen. Zbog neke manjine koja u Srbiji koristi ulicnu improvizaciju moje profesije da bi dosla do bogatstva da se moj poziv I profesija omalovazavaju je bezobrazno I ostavlja gorak ukus u ustima pogotovo kada sagledam koliko se paznje (citaj podrske) nepromisljeno daje ovom tekstu.

Kao covek sam frapiran I zabrinut da neko na ozbiljnoj (i plemenitoj) poziciji moze sebi da dozvoli da buducim generacijama profesora salje ovu degradirajucu I arogantnu poruku gde se ostale profesije javno razapinju I bacaju na niske grane. Ne zelim da sutra takvi ljudi uce moju decu I usadjuju im kroz sistem obrazovanja takve, po meni povrsne I sebicne vrednosti.

Da su lekari, profesori, sudije, inzenjeri I slicne profesije malo placene – jesu. Da im se ne ukazuje postovanje koje zasluzuju – ne ukazuje se. Da ne drze polozaj u drustvu koji zasluzuju – ne drze. Ali opet, polazim od toga da taj segment omalovazavanja i svega sto im je uskraceno dolazi iz pokvarene sredine – iste sredine zbog koje se moja profesija omalovazava. Ne dolazi od mene. Nego od tih koje ste gospodjo profesorka popljuvali bez da se ogradite I ukazete da postoje I ovakvi kao ja koji cene sve profesore i lekare ovog sveta. Ja nikada nisam rekao da su lekari i profesori korumpirana djubrad jer sam prihvatio da je masovna korupcija u vasoj profesiji samo posledica nekih vecih problema koje treba svi zajedno da resimo i nikako ne polazim da zbog toga sto je toliko prisutna ste svi isti. A mogao bih, da se sluzim vasom logikom.

Opet, sa ljudske strane razumem javnu podrsku, pogotovo iz profesija koje su navedene kao profesije izuzetne vaznosti po drustvo (to i jesu), jer realno gledano ti ljudi su danas obespravljeni i baceni na kolena pa im ovakav tekst godi egu i sujeti. Isto tako, prosecnom coveku koga ugnjetava kako drzava tako i mediji i pokvarena manjina ovakav tekst godi. Razumem sve to.

Ali ovde imamo nesto sto prevazilazi ego I sujetu I tice se obrazovanja buducih generacija I poruke koja ce se usadjena u njih dalje siriti na buduce profesore I samim tim i decu I gradjane i koja ce vremenom formirati jednu novu svest ovog dovoljno napacenog i povrsnog drustva.

Samim tim smatram da je ovaj govor nedopustiv za jednog profesora jer pored toga sto oduzima integritet jednoj plemenitoj I drustveno znacajnoj funkciji, on preti da ozbiljno ugrozi drustveni progres buducih generacija jer u sebi sadrzi jednu kancerogenu sustinu koja preti da zarazi decu kojoj predajete, a koja ce sutra imati svoju decu i koja ce, plasim se, krojiti jedno novo drustvo puno gordosti i predrasuda.

Sto se tice navedenih drustvenih problema I raznih socioloskih fenomena koji su navedeni, moram da konstatujem da je profesorka spomenula neke stvari koje su zaista u nekim delovima istinite ali je opet spomenula samo jedan deo drustvenog problema sa kojim se Srbija suocava. Pre svega, iznela je neke fundamentalne probleme na pogresan nacin i sa pogresnim uzrokom. Nije uzrok problema u privatnim firmama i konsultantskim kucama, bankama, restoranima, kaficima i splavovima. Niti biznismenima, pr menadzerima, starletama i sta sve nije navedeno. Uzrok problema je u politici. A uzrok problema u politici je u desavanjima od pre 20+ godina koja nas i dan danas progone, kada su isti ti profesori i veliki ‘akademci’ orkestrirali jednu nacionalisticku propagandu,tragicnu kulturu i drustveno-politicku organizaciju i tako dalje i tako blize da ne duzim sada… Dakle nije sve tako crno i belo kao sto gospodja kaze. Dotakla je deo problema a bezobrazno je potkacila jedan veliki deo drustva koji je etiketirala kao uzrok.

Profesori treba da usadjuju prave vrednosti u svoje djake. Postenje, postovanje, humanost, disciplinu, upornost, istrajnost, a ne gordost I predrasude. Treba da inspirisu I motivisu recima, delima, i plemenitim primerima. A ne podsticanjem bunta I arogancije.

Za kraj, ako nemate nista pametno da kazete svojoj deci I djacima, uvek mozete da im pustite ovo.

http://www.youtube.com/watch?v=RJ5o_Y0dh2w&feature=share

 P.S. izvinjavam se unapred na eventualnim greskama u pisanju, bilo je u dahu. Pozdrav.

Posted in Uncategorized | 1 Comment

Nije ti kriva Amerika Srbine

Kada bi prebacivanje odgovornosti bilo sport, Srbija bi bila sampion sveta. Neprikosnoveni. Ne znam kada smo tacno pokupili tu osobinu, ali tu je, ispod koze i u svesti, duboko umetnuta u nase nacionalno bice sa tendencijom da zauvek inficira podsvest i postane informacija koja ce se prenositi genetskim kodom na buduce generacije. Retki su oni koji su uspeli da odole masivnom udaru na kolektivnu svest ovog naroda. Tu i tamo covek pronadje ostatke racionalnih ljudi, tu i tamo su zatureni, izmuceni od vecine, skriveni i uplaseni. Racionalno je postalo drzavni neprijatelj broj jedan a isprana kolektivna svest o svetu i nama samima dobija prakticno biblijske konotacije. Il’ si s nama il’ si protiv nas! Il’ si Srbin il’ si izdajnik. Il’ si pravoslavac ili nisi Srbin a onda si opet izdajnik. Nema trece. Mi smo nebesko i jedino ispravno. A kada postavis pitanje ko je kriv sto se Srbija raspada dobijes: nismo mi krivi, to je djavo organizovao sledbenike protiv nas. Kako to mislis da mi kao narod imamo odgovornost za sva sranja koja nam se desavaju? Ti nisi Srbin ako to kazes. Ti si Vatikanski spijun. Ili radis za CIA u slobodno vreme. Ti si sluga djavola! Kako se usudjes da opravdavas agresiju na sopstveni narod? MARS NAPOLJE! AKO TI SE NE SVIDJA TI SE ODSELI IONAKO NAM NE TREBAJU TAKVI KAO TI!

Usudjujem se jer mi se ne svidja to prebacivanje odgovornosti i izbegavanje realnosti. I necu da se odselim. Imam prava na ovu zemlju isto koliko i ti. U njoj sam rodjen, a boze zdravlja u njoj cu i da umrem. U njoj mi je rodjen i deda i pradeda i cukundeda i svi su oni prolivali krv za ovu zemlju. A i da nisu prolivali krv nema veze. Imam prava na Srbiju jer je moja isto koliko i tvoja. A to sto ti uz pomoc vecine nameces tvoju verziju Srbije je splet nesrecnih okolnosti i nikako ti ne daje vece pravo na Srbiju.

No, da bi lakse rasvetlili iluziju koju zivimo kroz prebacivanje odgovornosti, hajde da pocnemo od stranog neprijatelja broj jedan za Srbe. To je neprijatelj kako Srba tako i sveta I univerzuma po Srbima, neprijatelj koji se spominje u skupstini, na forumima, portalima, trgovima, u kafanama, skolama, kucama, crkvama, medijima i koji se neguje od malih nogu: Sjedinjene Americke Drzave.

Sta su zapravo Sjedinjene Americke Drzave? Ne, necemo pricati o njihovom politickom uredjenju, to nije tema. Tema je ona fraza koju su simbolicno izmislili Francuzi, narod koji je porobio pola Evrope, Afrike i severne Amerike: ‘Les Etats-Unis, gendarme du monde’ iliti u prevodu ‘Sjedinjene Americke Drzave, zandarm sveta.’

Sjedinjene Americke Drzave su ni manje ni vise nego jedno carstvo i to je valjda svima jasno. Dok su neka ranija carstava svoje granice sirila silom, Amerika to radi na ‘suptilniji’ nacin i bez sirenja fizickih granica: ekonomijom. Nije da ponekad i ne upotrebe silu, ali slozicemo se da sila nije udarna pesnica Americke ekspanzije vec stoji kao potencijalna kazna u slucaju neposlusnosti koja uteruje strah u svaki potencijalni otpor i koristi se u krajnjoj nuzdi kada se na drugaciji nacin ne mogu sprovesti njihova politika i interes. Splet istorijskih okolnosti je doveo do teritorijalne izolacije Americke drzave i to povlacenje raznih monarhija i nezavisnost novih kolonija su ostavili prostor belim ljudima Evrope koji su naselili novi kontinent da od celog kontinenta stvore superdrzavu. Naravno pre toga je bilo neophodno istrebiti lokalnu populaciju koja je tu bila pre njih – european style. I ta superdrzava (super u smislu velika, mega, giga jer zauzima ceo jedan kontinent) je za jedno vrlo kratko vreme iskoristila u potpunosti svoju slobodu, velicinu, resurse, sigurnost (zbog udaljenosti drugih jakih drzava) i organizovanost da za jos krace vreme zavlada svetom. Iskoristili su sve sto su naucili od Evropljana, jer su oni ustvari Evropljani prebegli iz Evrope I to su unapredili I primenili za stvaranje neceg novog I pokoravanje onog starog.

To pokoravanje se odvijalo pre svega ekonomski, sto kroz kupovinu teritorija sto kroz monetarne politike koje (iako izvorno iz Evrope) su ‘amerikanizovane’ i najvise gurane od strane Amerike (ovaj trend je najjaci upravo u periodu posle drugog svetskog rata). Tu i tamo neki manji ili veci oruzani sukob bi samo potvrdjivao pozicioniranje Amerike kao svetskog igraca i izlazenje iz politike izolacije koja je u toj drzavi vladala u 19om veku. Kao slag na tortu dolaze svetski ratovi, a u ovom drugom najvecem Amerikanci izlaze zajedno sa Rusima i ostalim saveznicima kao pobednici i oslobodioci od fasizma i zla, i kao predvodnici jednog novog bipolarnog svetskog poretka. Nakon toga je usledio hladni rat koji su Rusi izgubili i 40 godina kasnije, Amerika postaje jedina svetska supersila bez konkurencije koja kroji ekonomsku, drustvenu, politicku i tehnolosku buducnost sveta.

Mogli bi sada satima da razglabamo u detalje kako je konkretno doslo do svega toga, koji su mehanizmi i koje su to okolnosti dozvolile Americi da postane jedno pravo carstvo koje prevazilazi granice suverenih drzava i inflitrira se duboko u sastavne strukture vlada i institucija sveta ali necemo, jer to nije tema ovog teksta.

Ono na sta mozemo da se osvrnemo je na: ‘igru.’

Svet je, od kada postoji koncept organizovanog drustva, jedna velika sahovska tabla i na toj sahovskoj tabli figure se ne menjaju; one su konstanto iste i sastoje se od ljudi i njihovih drzava. Ono sto se menja su igraci, tj ljudi koji upravljaju tim figurama i igraju igru. Trenutno se nalazimo u svetu gde je Amerika igrac koji pomera i bele i crne figure i koji trenutno nema izazivaca koji bi se ukljucio u sahovsku partiju. Njihova ekonomska, vojna i tehnoloska superiornost u odnosu na ostatak sveta im jednostavno dozvoljava da pomeraju sve figure na tabli i kroje politiku sveta onako kako njima to odgovara a sve u cilju daljeg ucvrscivanja svoje geopoliticke I ekonomske dominacije kao i u cilju uvecanja svog prosperiteta (ili prosperiteta odredjene grupe bogatih ljudi ali I ovo je tema za neku drugu pricu).

I sad, da li je to nesto novo? Pa ono, realno i nije.

Svako carstvo i svaka sila koja je ikada postojala je to isto radila a cesto I na mnogo brutalniji nacin imajuci u vidu da danasnji stepen razvoja drustva u dobroj meri limitira klasicne masakre, genocide I teror nad pokorenim stanovnistvom, a to je sve bilo sastavni deo imperijalisticke ekspanzije u proslosti. Egipat, Grcka, Makedonija, Italija, Turska, Iran, Irak, Indija, Japan, Kina, Nemacka, Rusija, Spanija, Portugal, Danska, Jermenija, Svedska, Francuska, Engleska, Mongolija, Meksiko, Brazil, Peru, sve su to danas zemlje ciji su narodi razvili carstava i na cijoj su se teritoriji u nekom periodu istorije razvilo carstvo ili u nekim slucajevima i po nekoliko razlicith pod razlicitim imenima, i to uglavnom silom i porobljavanjem drugih zemalja i naroda u okolini uz klasicnu otimacinu resursa i eksploatisanje lokalnog stanovnistva a sve u svojstvu sirenja sopstvenih granica, vere, ideologije, prosperiteta i uticaja. I grcevito su se svi do jednog borili da opstanu.

Veoma bitna razlika izmedju tih proslih carstava i Amerike je sto Americko carstvo postoji u doba moderne tehnologije, interneta i lake komunikacije, doba globalizacije i ‘spajanja cetiri strane sveta’ pa sve to deluje mnogo vece i blize nama nego sto je delovalo u vreme Rima na primer kada realno narodi juzne Amerike nisu imali blage veze sa desavanjima u Evropi, niti su znali da Evropa postoji. Amerika danas jednostavno zbog tog smanjivanja sveta i distance izmedju nas usled tehnoloskog napretka deluje sveprisutna.

Treba napomenuti da smo i mi jedan od tih naroda koji su imali carstvo. Pa i mi smo se ponasali bahato i agresivno. Dusan Silni nije rasirio granice Srbije do Soluna milom nego silom i porobljavanjem drugih. I na to smo ponosni danas. Gledamo na to kao na vrhunac nase istorije i kulture, i bili bismo presrecni da se to carstvo i danas ocuvalo. Ili da je velika Srbija 90ih uspela da se realizuje, sto je san mnogih ljudi I dan danas. A da ne pricamo o tome kako bismo se osecali da smo na mestu Amerike.

Dakle nije Amerika nista novo jer je bilo mnogo Amerika pre Amerike. A Amerika samo radi ono sto svako carstvo radi najbolje i sto je ideja svakog carstva: siri se i bori za svoje ocuvanje. Jednostavno, takva je igra i nisu je izmislili Amerikanci. Mozda su je modernizovali i prilagodili pravila igre sebi da bi postigli odrziviji razvoj I rast ali definitivno nisu nista novo i nevidjeno do sada.

Limitirani resursi na svetu prirodno namecu borbu za teritorijalnu kontrolu. Nije svaki deo planete zemlje podjednako bogat. Negde ima vise vode negde manje. Negde ima vise zlata negde ga nema uopste. Negde je pustinja i nafta a negde je samo suma i kamen. Necija obala mora ima podvodne rezerve gasa a necija samo ribe i alge. Dakle priroda je sama po sebi formirala planetu i time postavila svetsku scenu tako da su svi njeni ucesnici primorani da se bore oko limitiranog broja resursa. Da li ja mislim da tako mora? Pa ne mislim. Mislim da na svetu ima dovoljno svega za svakoga i da bi u teoriji mogla da se organizuje mirna koegzistencija svih nacija na svetu jer na kraju dana svi smo ljudi i ova planeta je nas zajednicki dom ali ta teorija je tesko primenjiva u praksi zbog trenutnih pravila igre i sistema koji traje evo od kada postoji koncept drzave. A i nisam krenuo da pisem ovo da bih sirio neke alternativne sisteme uredjenja nego da bih prezentovao cinjenice koje nedvosmisleno pokazuju da Amerika nije nesto novo nego je koncept poznat ljudima od pocetka ljudi, i na kraju dana samo je jos jedno carstvo u nizu koje je ova izopacena ljudska rasa izbacila kao prozivod.

I sada, da li je nama Amerika neprijatelj? Pa nije. Mi smo za Ameriku samo jedna mala sahovska figura. Pomeraju nas kao svaku drugu figuru, kako njima odgovara. Pritom prosecan Amerikanac nema nista protiv Srbije. Ni manje vise bilo koje drzave. Ili ne zna da postoje ili stvarno nema nista protiv. To je Americka imperijalna politika, koju sprovodi njihova vlada, i koju nekako uvek pomesamo sa americkim gradjanstvom pa se sladimo kada im se desi neki tornado, uragan ili teroristicki napad. Bedno. A da je lose to sto Amerika Srbiju kao i mnoge druge drzave pomera kako njoj odgovara lose je, ali tako je kako je. Da li bi neko drugi isto radio? Pa naravno.

Da li su ljudi stvarno toliko naivni da misle da bi svet drugacije izgledao da je neka druga drzava ili narod supersila? Da li stvarno verujete da bi Srbiji onda bilo bolje i da bi svet bio lepse mesto? Pa koja drzava? Rusija? Ista ta Rusija koja je tokom hladnog rata koristila istu a la Amerika ekspanzionisticku politiku  sa samo drugom ideologijom, vojnim intervencijama i invazijama na suverene drzave? Ista ta Rusija koja je na a la Amerika foru svrgavala vlade I pomagala politicke opcije u drugim drzavama koje njima odgovaraju? Ista ta Rusija koja je na jedan tragican nacin komandovala svojom vojskom u drugom svetskom ratu i upravo su im zbog tog tragicnog nacina vojne (a i civilne) zrtve uzasno visoke? Ista ta Rusija koja je pobila preko 100.000 politickih disidenata i neistomisljenika? Da, bas bi Rusija bila plemenitija u vodjenju sveta, i ne bi gledala svoje interese nego i interese drugih naroda pa bi umesto kise padali med i mleko a kroz Srbiju bi uveliko tekao Nabuko i ne bi znali sta da radimo sa parama i gasom koji bi nam davali besplatno jer su nasa braca po pravoslavlju. Zbog istog tog bratstva i bliskosti su nam dali one rakete 99-e.

Kina? Zezate se? Ljudi koji su pobili desetine miliona sopstvenih gradjana tokom revolucije, prognali odredjeni deo populacije koja se nije slagala sa njihovom ideologijom na pusto ostrvo. Ista ta Kina koja je koja je okupirala druge suverene drzave zbog sirenja svog interesa i ideologije. Ista ta Kina koja modernizuje flotu da bi u juznom Kineskom moru branila ostrva na koja polazu prava isto kao jos 3 razlicite suverene drzave, ali njihovo pravo je jace jer su vojno jaci, sto se ne libe pokazati slanjem aviona da patroliraju u medjunarodnim vodama koje smatraju za svoje. Ista ta Kina koja podrzava jedan fasisticki rezim u severnoj Koreji i koja se umesala u Korejski rat da podrzi komunisticki deo poluostrva i koja i dan dan finansira isti taj rezim jer njima odgovara?

Da ne budemo naivni iako smo Srbi. Ne postoji ni jedan jedini narod ili drzava koji bi u situaciji ekonomske-vojne-politicke-drustvene-tehnoloske superiornosti gledali interese drugih slabijih naroda. Svetska politicka scena je kao zivotinjsko carstvo. Zakon jaceg. Na zalost.

Naravno, desava se da jaci uzme pod svoje krilo nekog slabijeg ali samo i iskljucivo onda kada tom jacem to i odgovara. Primer se moze naci u siptarima na Kosovu koje su Amerikanci uzeli pod svoje jer su im trebale vojne baze u ovom delu Evrope. I to ce trajati samo dokle Amerima to bude odgovaralo.

Mislite da kada bi Rusija vodila svet da ne bi slali vojsku u neku suverenu drzavu gde ima mnogo nekog resursa koji oni nemaju? Ili Kina? Ili bilo koja druga zemlja? Mislite da njihove obavestajne sluzbe ne bi izmisljale razloge za rat? Ako stvarno mislite da bi neka sila pustila da nesto sto joj treba ostane u rukama nekog slabijeg i da mu ne bi na ovaj ili onaj nacin otela to, onda ste nepopravljivo naivni.

Ne, ovo nije pravdanje Amerike. Daleko od toga. Niti je kritikovanje Rusije i Kine. Ovo je samo realno stanje sveta u kome zivimo. Sila boga ne moli, koja god sila da je u pitanju, koje god ime da nosi, koju god religiju i ideologiju da zastupa, sila ce uvek raditi kako sili odgovara.

Sada ce naravno neko da kaze ‘ali Amerika je izdala Srbiju.’ Mozes misliti. A ko nije izdao Srbiju? Svi su izdali Srbiju kada im je to odgovaralo, pa i nama kulturno-verski najblizi narod Rusi. Jos za prvi srpski ustanak su nas Rusi izdali. A zasto? Zato sto je Srbija pijun na tabli, nebitna i potrosna roba.

Cinjenica je da koje god poteze vukla Amerika na toj sahovskoj table sveta, te poteze bi vukao neko drugi umesto nje da nje nema na nacin na koji tom nekom drugom odgovara u datom trenutku. Ono sto je tesko objasniti ljudima je da iako je jedna Srbija pijun na tabli, i iako ce je neko pomeriti na stranu na koju taj neko zeli, taj pijun ipak ima svoju tezinu. Tezinu koja proizilazi iz unutrasnjeg stanja tog pijuna. Iz uredjenosti i jacine drzave I njenih zakona. Nije kriva Amerika brate Srbine, niti bi ti bila kriva ta neka druga sila sto je Srbija iznutra drzava koja propada. Amerika ti je pomerila zemlju u levo na sahovskoj table sveta ali:

Nije ti kriva Amerika Srbine sto se koridor 10 gradi milion godina. Nije ti kriva Amerika Srbine sto ti je zemlja korumpirana. Nije ti kriva Amerika sto se u zemlji ne postuju zakoni I sto su neki zakoni losi. Nije ti kriva Amerika Srbine sto komsija baca smece na ulicu ili kroz prozor i sto prolaznici bacaju otpatke u reku. Nije ti kriva Amerika sto je SPC u rasulu i sto narod nema hleba da jede.

Ne moze niko da nam bude kriv sto su ulice katastrofa, kultura potisnuta, fabrike ne rade, njive se ne koriste, sume se prljaju, deca ne uce, narod je nepismen a gladni umiru dok mi prolazimo pored njih. Nije kriva Amerika sto deca od 13 godina preko fejsa ugovaraju grupni seks u sumi niti je kriva Amerika sto se ponistavaju male mature jer nadlezne institucije sistematski boli kurac za obrazovanje nase dece. Nije kriva Amerika sto su neki ovde losi ljudi koji gledaju da iskoriste sirotinju, a neki losi roditelji kojima je drzava kriva sto ne mogu da budu dobri roditelji. Svima je neko drugi kriv za neki njihov ili kolektivni propust i bedu. Ne, Srbine moj dobri – nije kriva Amerika.

Kriv si ti sto to tolerises. Kriv sam ja sto nista ne zelim da uradim po tom pitanju jer me mrzi i jer cekam da neko drugi to resi. Kriva je ona sto stalno okrece glavu na probleme misleci da sama ne moze da ih resi. Kriv je on sto iznova bira iste ljude koji ga iznova zajebu I prodaju mu populizam. Krivi smo mi sto je ova Srbija u rasulu. Nije dosao Amerikanac da je vodi. Mi je vodimo i ovo nije demagogija. Ovo je cinjenicno stanje. Sami smo krivi jer nismo svesni da sami mozemo mnogo toga da resimo a i dalje cekamo da neko drugi dodje i zavrsi za nas. Krivi smo sto smo pasivni u sopstvenim zivotima i prema sopstvenoj drzavi I buducnosti.

Ne brani nama Amerika da izadjemo na ulice i pokupimo djubre. Ne brani nama Amerika da teramo decu da uce I da se obrazujemo. Ne brani nama Amerika da ocistimo reku od smeca i pokrenemo gradjansku inicijativu da pomognemo siromasne, gladne i one bez kuce.  Niko nam to ne brani. Niko nam ne brani da pare iz budzeta usmerimo u domacu privredu. Niko nam ne brani da organizujemo drzavu i zakone tako da se stimulise rast i pravi sistem vrednosti jednakosti i prava svih gradjana I da iste te zakone svi do jednog glasno i jasno postujemo.

Niko nam ne brani da budemo dobri ljudi.

Citajuci novine svaki dan, koje su pune ili hronike ili estrade, covek pocinje da shvata da ti ‘izolovani slucajevi’ bede i nesrece kako volimo da ih nazivamo zapravo nisu vise izolovani slucajevi nego normalno stanje nacije i svesti. Shvatis koliko smo otisli u kurac sa sistemom vrednosti i nedostatkom empatije I koliko nas boli kurac sto nam drzava I nije nesto pravna I jaka. A za to nam nije kriva Amerika.

Interesantnije je gledati farmu I velikog brata. Citati sta je radila Stanija I kada izlazi novi CD grand zvezda. Lakse je ignorisati probleme I cekati da ih neko drugi resi, jer smo sebi utuvili u glavu da sami nista ne mozemo. A onda kada se desi neki veliki problem ili tragedija: Krivi su drugi. Svi, samo ne mi.

Tragicno je sto ljudi prolaze tako pasivno kroz zivot. Prebacujemo odgovornost jer nas mrzi da se posvetimo a mrzi nas jer smo uzasno lenji. Ili umorni. Koji god izgovor da je u pitanju, on je neprihvatljiv.

Nije nama kriva Amerika braco Srbi. Jeste nas udarila par puta laktom u rebra ali smo I dalje tu, zivi i postojimo. I valjda je konacno vreme da to shvatimo i sto je najbitnije prihvatimo. Jer samo kada pogledamo istinu u oci mozemo da vidimo da nase zivote i zivote nase dece drzimo samo i iskljucivo mi. I da je krajnje vreme da tu odgovornost konacno preuzmemo.

Ili mozda treba da sacekamo jos po koju tragediju u novinama. I jos dublju bedu i siromastvo. I da se jos malo zanimamo trivijalnim stvarima. Ne znam.

Znam samo da vreme prolazi a sa vremenom I mi. I da ce biti jos Amerika posle Amerike a mi cemo, bojim se, i dalje prebacivati odgovornost na druge dok jednog dana konacno ne ostane samo gorka uspomena na jedan divan narod koji nije imao muda da uzme svoj zivot i drzavu u svoje ruke.

Posted in Uncategorized | 9 Comments

Dve strane lose medalje

Ne znam odakle tacno da pocnem jer bih svasta nesto hteo da kazem ali hajde da pocnem od sinoc, kada sam i dobio inspiraciju da ovo napisem.

Sinoc smo sedeli na keju i zalivali ovo sparno vreme, ja nekim pivom a ona limunadom, i caskali o prethodnim danima u kojima se nismo videli pa smo se dokacili i koncerta Karleuse. A i ovog Cecinog sto dolazi.

Nisam ranije gledao na te individue mimo muzike, vec iskljucivo kroz muziku. I mogu slobodno reci da i za jednu i za drugu muziku verujem da je cisto smece. Podjednake tezine. Kiceraj i folk, zavijanje i glupost. Cak i pored nekog simpaticnog bita koji i Karleusa i Ceca znaju da izbace, cak i pored nekog dobrog teksta koji znaju da potrefe, za mene licno su Jelena Karleusa i Svetlana Ceca Raznatovic dno dna muzike, plod jednog tragicnog  vremena 90ih, jedne lose drzavne politike i patologije/muke ovog naroda. Kada nismo imali nista, servirali su nam ove dve i njima slicne umetnike da makar bude hleba i igara kada nicega drugog nije bilo, a to sto taj hleb i te igre i nisu narocito nekog kvaliteta nije ni bitno jer u tom trenutku za bolje nismo znali. Kao zedni u pustinji, i pisacku bismo popili samo da nam bude malo lakse. I tako smo popili tu muziku da bi barem za trenutak pobegli od onog loseg oko nas, i tako smo usvojili taj turbo folk koji ozbiljno preti da predje u srpsko kulturno nasledje a to je ono sto me kao ponosnog Srbina najvise i brine. Ta glupost koja se i dvadeset godina kasnije odrzava i na zalost uvecava, i ti isprani mozgovi koji se i dalje prenose s kolena na koleno, sa splava na splav, iz kuce u ucionice, iz ucionice u biblioteku, iz biblioteke u medije i gde turbo folk postaje sastavna vrednost i fokus razonode ovog dovoljno napacenog drustva koji iznova sprecava uspostavljanje nekih pravih ljudskih vrednosti.

I tako, da se vratim na pricu, poceli smo da diskutujemo o Karleusinom neuspehu. Slozili smo se da je neuspeh. Slozili smo se i da je glupo sto je svi prozivaju sada a da je ona bas glupa sto ovoliko skace i reaguje, umesto da se primiri i cuti neko vreme. Mudrije bi bilo. Rekla je i da je odvratno sto je svi sutiraju dok pada na dno. I u tome se slazem, ma koliko da ne volim njenu muziku jos vise ne volim kada neko pokazuje svoju nadmoc tako sto sutira coveka koji je pao, ma ko taj covek bio. A isto bih rekao i da se desi Ceci, mada Ceca iz mnogo razloga nikada nece biti u toj situaciji. Niti je bila kada su je hapsili, stavise po forumima i portalima je dobijala podrsku da ‘izdrzi u nepravdi koja se slila na nju zbog Arkana.’

Neuspeh Karleusinog koncerta sam video kao tracak nade da se ovaj narod polako osvescava. Ali onda sam shvatio da i nije taj njen koncert toliko tragican koliko ovaj Cecin sto tek dolazi, gde ce se stvarno pojaviti 100.000 ljudi koji ce stvarno padati u trans na neki tekst u kom ce se prepoznati ili na neku melodiju koja im je duboko usadjena u svest kroz nakaradne medije kroz koje se kroje vrednosti ovog naroda vec dve decenije. Svako iole muzicki i jezicki obrazovan covek ce se prepoznati u tekstovima Bitlsa, Roling Stounsa, Pearl Jama, Led Zeppelina, Bon Jovija, Pepersa, Chuck Berrya, Ray Charlesa, Elvis Prislija, Beach Boysa, Nirvane, The Whoa, The Clasha, Princea, U2a, Ottis Reddinga, The Doorsa, David Bowiea, John Lennona, Johnny Casha, Billy Joela i slicnih stranih izvodjaca, tako da ta teza ‘volim Cecu/Karleusu jer se prepoznajem u tome sto pevaju’ pada u vodu i samo vraca na ono prethodno receno ‘za bolje ne znamo jer nam je ispran mozak.’ A da ne govorimo o tome koliko je sama melodija i muzika gore navedenih stranih izvodjaca bolja, lepsa i dublja. I to nije subjektivno misljenje i ‘osecaj za zvuk’ to je medjunarodna cinjenica koja se lako proveri. Mada dobro, iz xy razloga nisu mozda svi imali mogucnost da upoznaju muziku van granica ove zemlje ali opet pored Tozovca, Merime Njegomir, Lepe Lukic, Miroslava Ilica, Zvonka Bogdana i jos mnogo domacih izvodjaca koji su postojali pre 90ih godina (pa i oni daleko pre 90ih kao na primer orkestri Cicvarica, Carevca, Popova, ili izvodjaci poput Mijatovica, Sofke Nikolic, Radmile Dimic, Cuneta) koji predstavljaju izvornu narodnu muziku, lepu muziku ove zemlje sa tekstovima u kojima se svi mogu prepoznati, slozicemo se da i to opravdanje ‘nisam imao priliku da slusam stranu muziku’ pada u vodu, jer kvalitetna muzika postoji i u nasem dvoristu, samo nije bila u zizi medija tih 90ih godina.

Malo sam odlutao od price cini mi se.

Neko ce reci ‘o ukusima se ne raspravlja’ i ‘svako ima svoje pravo na odabir’ i to je ok, ja postujem taj vas odabir da slusate to smece i kiceraj ali mi je zao sto ste uvuceni u iluziju slobode odabira i sto ne vidite koliko vam je to zapravo nametnuto. Takodje mi je zao sto mahom ne pokusavate da se oduprete tome i sto uvek imate neki izgovor na koji nabacate neke vestacke argumente da deluje realan. Ali opet, to je vasa stvar. Ono sto zelim da kazem, a sto me vraca na pricu od koje sam skrenuo je sledece:

Bilo da li slusate Cecu, ili slusate Karleusu, isti ste. Apsolutno isti. Muzicki gledano slusate isti nametnuti proizvod tragicnih 90ih. Tako da likovanje nad Karleusom i ovom neuspehu od koncerta je blago receno smesno a u krajnju ruku i glupo pogotovo ako cete vec sledece nedelje, ili kada vec, biti na Uscu i pevati ‘prodji sa mnom kroz crveno.’

A pored toga sto je smesno i glupo, ispada i tuzno jer prvo i pre svega, Svetlana Raznatovic je osudjena jer je nezakonito prisvojila pare i zloupotrebila polozaj a prodaje se za ‘srpsku majku’. Zena koja je bas pre neki dan platila i poslednju transu kazne na koju je, pored kucnog zatvora osudjena. Ista ta Ceca je udovica jednog neki ce reci heroja, neki ce reci ratnog zlocinca, ali realno bi bilo da se svi sloze oko: coveka iz sumnjive kriminogene sredine. Ceca je zena kojoj je zaplenjeno oruzje i koja je imala kontakte u kriminogenim sredinama, svojevoljno ili ne, nije ni bitno. Ovo su sve cinjenice, koje nisu izmisljene zbog lakseg argumentovanja ovde i lako se mogu proveriti, i ovo treba imati u vidu ako cete vec da pravdate vas odlazak na Cecin koncert time sto vam je ona ‘ljudski bliza od Karleuse’ posto sam vec podvukao da muzicki gledano, slusate samo drugu stranu medalje 90ih.

Karleusa sa druge strane, ma sta ko prica o njenoj inteligenciji, moralu, izgledu, nije osudjivana. Karleusa, sto bi rekla moja devojka sinoc, je samo jedna losa kopija Madone sa mnogo manje talenta, u smislu da prva u Srbiji pokusava fensi nastupima, dekorom, igracima, plesom, festom, provokacijom nekonvencionalnog, drzave, crkve, svesti da se izbaci u prvi plan i proda. E jebi ga Jeco, Madona je to radila pre 30 godina. A i ovo je Srbija. Ali realno, Karleusa, pored sve te maske i glupih poteza koje vuce zapravo zna da kaze s vremena na vreme i nesto konstruktivno. Zna da podrzi osnovna ljudska prava i jednakost. Zna da prica realno, i ma koliko mi tesko bilo da priznam imajuci u vidu koliki sam protivnik njene muzike i koliko me njena licnost iritira, ta zena zaista zna da izbaci neki stav sa kojim se slazem jer je ljudski, ispravan i koji postujem. Isto ne mogu nikako reci za Cecu kada se posmatra ljudski aspekt ova dva izvodjaca.

Da Karleusa pravi pogresne poteze, pravi. Da se cesto ponasa kao histerican egocentrik/idiot, ponasa se. Da li ima loseg PRa ili je samo takva ne znam niti me zanima iskren da budem. Ali sam siguran da bi je mnogo vise ljudi podrzavalo da je kao Ceca: mnogo vise naklonjena konvencionalnom i opste prihvacenom u ispranoj svesti ovog drustva. I bas zato sto je Karleusa toliko nekonvencionalna i udaljena od klasicnog srpskog mentaliteta, zato je cesto i ismevana kao licnost, dok se Ceca glorifikuje jer se uklapa u ono sto nam je umetnuto kao ispravno i dobro u svesti. I to je glavni razlog zasto se ova dva proizvoda sa iste fabricke trake toliko razlikuju u popularnosti.

Muzicki gledano Karleusa i Ceca su dva ekstrema istog loseg, svaka na svoj nacin. I ni na koji nacin vi koji podrzavate jednu ste bolji od ovih koji podrzavaju drugu. Na stranu to sto je veoma ruzno i neljudski sutirati coveka kada je na dnu i koristiti to da velicate ovo drugo lose koje je podjednako lose. Sizifova je muka dokazati ljudima ovo. I verujem da se 90% nece sloziti, ali ako za trenutak protrljate oci, videcete da je tako.

Kultura devedesetih i dalje zivi. Vrednosti tog perioda i desavanja su u vazduhu. Pa se onda pitamo odakle airmax, suskave trenerke, droga i kriminal na ulicama. Onda se pitamo zasto imamo gorak ukus u ustima kao da se devedesete nikada nisu zavrsile. A paradoksalno je sto se svi u glas tome gade, tim istim devedesetim, ciji ce sinonim (ili proizvod, kako za koga) ici da gledaju za koji dan kada bude koncert na Uscu. I molim vas, nemojte mi pricati da vam se svidja ta muzika. Kao sto rekoh, svidja vam se jer je nametnuta. Da su mediji 90ih forsirali Cuneta, i on bi punio Usce. A bilo bi ispravnije. I lepse.

I tako ce ostati, dok je veka i sveta. Jer drzavama ne odgovara da se trgnete iz izopacene, povrsne i ogranicene svesti u koju vas guraju. Njima ne odgovara da citate i obrazujete se. Njima ne odgovara da gledate realno jer cete onda videti koliko vas zavlace. Njima odgovara da se ususkate u kiceraj, show, hleb i igre. Cecu i Karleusu. Rijaliti emisije i estradu, pulseve poznatih i rubrike nepoznatih. U istoriju i ratove, mrznju, nacionalizam i crkvu. Sve su vam to lepo zapakovali u kutiju patriotizma i tradicionalnih vrednosti a kao masnu su stavili turbo folk. Sve su to pazljivo osmislili da bi vas lakse kontrolisali. I da ih ne bi gledali u ruke dok vam ih stavljaju u dzep.

A saka nas koja se s vremena na vreme potrudi da prodrma prijatelja, kolegu, porodicu, ulicu, kraj, drustvo ili grad, pa jebi ga –  mi smo u ovoj zemlji generalno izdajnici. I strani placenici. I pokvareni neoliberalisti, ustogljeni akademci, burzuji, lopovi, jahaci apokalispe poslati da vam ukaljamo ponos, tradiciju i Dusanovo carstvo. Mi smo zli ljudi koji zele da vam oduzmu pravo na farmu, velikog brata i nebesku Srbiju. Pritom i tu sliku nase prelepe istorije i tog istog carstva i Srbije su ukaljali vezivanjem za 90e.

A ja vam samo zelim da se trgnete. I bolji zivot. Idite, gledajte, pevajte, ako vam to zaista pruza zadovoljstvo nemam nista protiv. Samo se kao neko ko izuzetno postuje svoju zemlju i istoriju plasim da ce sve te Cece i Karleuse dobiti mesto u srpskoj kulturi koje nikako ne zasluzuju i da ce za 50 godina neko o njima pricati kao o nekom srpskom muzickom nasledju a ne kao o jednom proizvodu tragicnih godina 20og veka.

I za kraj, nemojte da mislite, vi Cecini fanovi, da ste bolji od Karleusinih fanova, niti vi Karleusini fanovi da ste bolji od Cecinih fanova. Isti ste i isti proizvod slusate, istu tu kulturu negujete i podrzavate i ostajete slepi i nesvesni mehanizma kontrole i uticaja pod koji ste stavljeni od strane medija. Jer niko nije teze zatocen od onog koji zivi u iluziji slobode.

A da, i nemojte da sutirate coveka dok je na dnu. Ruzno je. Bas. A i ko zna, mozda i vi jednog dana dodjete na to dno.

Posted in Uncategorized | 15 Comments

Vreme je da pobesnis

Berina Hamidovic, rodjena 17.03.2013 u BiH je prva zena astronaut sa prostora bivse Jugoslavije. Jos kao malo dete pokazala je izuzetno interesovanje za letenje, zvezde I kosmos. Po prici njenog oca, jos pre nego sto je mogla da stoji sama uspravno na dve noge, mala Berina je, teturajuci se po podu, drzala podignutu glavu ka nebu I prstima upirala u oblake, oblake koje je posle crtala na papiru. Dok su druga deca u vrticu crtala mame I tate, mala Berina je crtala nebo, sunce I zvezde. Nakon zavrsene osnovne I srednje skole u Sarajevu, Berina je postala stipendista vlade BiH  na prestiznom Americkom univerzitetu MiT gde je zavrsila matematicki smer da bi se ubrzo nakon toga zaposlila u NASA.

U NASA je bila jedan od vodecih projekt menadzera gde je aktivno radila na projektu slanja ljudske posade na Mars I ta misija se konacno I odigrala sada vec davne 2042-e godine. Njena inovativna resenja I pristup poslu su je izbacili u prvi plan I nakon dobijanja Americkog drzavljanstva uspela je da se prikljuci programu za slanje novih istrazivaca na medjunardnu svemirsku stanicu. Tog Jula meseca 2044-e godine, Berina Hamidovic je postala I zvanicno prva zena astronaut sa prostora bivse Jugoslavije nakon lansiranja u svemir gde je provela narednih 90 dana, kao clan posade medjunarodne svemirske stanice.

STOP.

Ovu biografiju necete citati jer je Berina Hamidovic mrtva. Berina je preminula 13.06.2013-e godine a gore napisana biografija ostaje samo jedna od x verovatnoca koja ce ostati neostvariva u ovom zivotu punom gorcine I nepravde. Neki kazu da je preminula zbog bolesti. Drugi ce reci zbog administracije. Treci ce reci da nista nije moglo da se uradi dok ce cetvrti pognute glave samo sedeti I u bradu ispustati ‘strasno.’ Tu su naravno I ti neki peti koji slegnu ramenima I nastave dalje da vode neke svoje bitke I koje realno boli kurac za svet oko njih.

A ja sedim, lupam rukom o sto I dusa me boli od nerviranja I bola. Jebote, stvarno ne znam kada smo to tacno prestali biti ljudi.

A onda se dohvatim knjige istorije pa kako listam poglavlja od kamenog doba, preko stare Grcke I Rima, Persijskog carstva, uspona I pada Kine, starog Japana, Mongolske invazije, Srednjeg veka, kolonizacije, inkvizicije, sirenje Hriscanstva i Islama, industrijskog doba, Americke revolucije, svrgavanje apsolutnih monarhija, prvog pa I drugog svetskog rata, hladnog rata, Vijetnama, Kasmira, Ruande, Somalije, globalnog terorizma, bivse Jugoslavije, tako polako pocinjem da shvatam da mi ljudi zapravo nikad I nismo bili.

Mi smo ljudi u kavezu u kom smo postali zivotinje a Berina je samo jos jedna zrtva. Bilo je puno Berina, ima ih puno a bice ih jos vise. Zbog neke papirologije, zbog nekog straha od krsenja ‘zakona’ zbog xy razloga, tom detetu neko nije mogao da pruzi osnovno pravo na zivot, osnovnu negu I osnovnu brigu a to je nesto sto ustogljeni kvazi intelektualci I politicari koji nam sede u vladama I kroje iste te zakone propagiraju na sva zvona kao OSNOVNA PRAVA LJUDI U CIVILIZOVANOM SVETU.

Nema tu C od civilizacije. Nema ni LJ od ljudi. Uguseni I potcinjeni sistemu, nametnut zakon za laksu kontrolu mase koji  je spustio okove na dusu coveka, pa vise nismo ljudi nego blage senke koje poprimaju oblik zivotinja. Lutamo ulicama i borimo se samo za svoju kozu. Takva je igra. A I zakon.

Zadnje vreme doslo, da covek vise ne moze biti covek ako mu zakon ne dozvoli da bude covek jer zakon ne voli da je neko covek mimo zakona. Zadnje vreme doslo da granicar na granici ne sme da propusti bebu, pa I sam sedne u kola ako treba I odveze je u bolnicu. Jer zakon ne dozvoljava to. Zadnje vreme doslo, necemo leciti dete dok ne pokaze sve neophodne papire a papire mu necemo izdati cim se rodi nego mora neka zakonska procedura da prodje, i nema veze sto je dete bolesno ono mora da saceka zakon kao I svi drugi jer zakon je isti za sve a samo za neke druge (citaj bogate) je malo istiji.

Zadnje vreme doslo, kurac doslo. Oduvek je bilo zadnje vreme, samo smo mi slepi I boli nas kurac.

Zivimo u takvom svetu I takvom sistemu da se biti covek ne isplati. Mozda bi se isplatilo kada bi vecina bili ljudi, pa bi onaj olos zivotinjski bio ugusen od strane dobrog ali jebi ga, nisu karte tako podeljene. A siguran sam da, i kada bi vecina ljudi bila ljudi, ne bi ni sistem bio ovakav. A ni zakon.

A realno da ocekujemo neku promenu sistema u kom zivimo ne mozemo. Jer ko ce menjati sistem? Oni koji ga vode? Njih boli kurac I za mene I za tebe. Oni koji nemaju hleba da jedu? Njih zanima samo hleb. Oni koji rade dva posla da prehrane porodicu? Nemaju vremena. Studenti? Dolazi septembarski rok. Penzioneri? Boli ih kurac, a I nemaju kapacitet da menjaju nista kad su oni manje vise sve I postavili.

Od malih nogu u skolama te spremaju za takmicenje I poslusnost. Rodis se pa te kao proizvod obrade da znas u kakvu se igru upustas, da znas koja su pravila I sta se sme a sta se ne sme. U sustini smes sve sto oni kazu da smes ali nikako nemoj da budes covek iako vole da ti kazu da budes covek jer ipak oni vole da budes covek kada njima i zakonu to odgovara.

Svi smo mi obradjeni proizvodi u ovoj ili onoj meri. Temeljno spremani da igramo njihovu igru po njihovim pravilima. I ako se bunimo, onda smo odbaceni. Ali ne od njih, nego od vecine koja je sama prigrlila ovaj nametnuti i nakaradni sistem kao jedini moguci. Ne treba nama pastir, nama ovce same cuvaju stado.

I nikad nismo bili ljudi, niti smo ljudi, niti cemo biti ljudi. Ne dok je ovakva igra. Jer je statisticki nemoguce. I onda ce doci sledeca Berina I opet cemo slegati ramenima. I tako u krug, dok se nama ne desi. I dok ono malo dobrih ljudi ne pobesni. A krajnje je vreme da dobri ljudi pobesne.

A ja verujem da u svakoj osobi lezi dobar covek, samo ga je tezina lanaca ugusila pa mu treba pomoci da strese okove. Zato svaki put kada sretnem dobrog coveka ja ga zagrlim i pitam treba li mu sto. On je kao jebeni svetionik u ovom tamnom moru zivota. Budite neciji svetionik, jer svakome treba da probudi taj jedan svetionik duboko zakopan u njemu. Pa da mozda jedan dan svi zasijamo I oslobodimo se ove prljavstine koju su nam na dusu bacili.

Mozda onda jedan dan nasa deca budu zivela u svetu lisenom nacionalizma I mrznje, nepravednih zakona, teske i nepotrebne administracije, dvostrukih standarda i raznih netolerancija. Mozda onda jedan dan budemo ziveli u sistemu koji ne gusi ljudsku dusu. Mozda onda, tog jednog dana, nasa deca svetu podare neku novu decu, cije ce duse biti neuprljane I ciji ce osmeh biti iskren I gde ce Berina biti jedna mala srecna beba koje ce izrasti u astronauta.

Pocivaj u miru dete.

Posted in Uncategorized | 8 Comments

Kliker

Evo ima neko vreme da trazim dno ne bi li se odgurnuo. Evo ima neko vreme da ne znam, i nije me stid da kazem. Pocepao sam rukave ali kecu ni traga ni glasa vec nekoliko deljenja a ja kakav sam, od igre ne odustajem I kada gubim.

Ne snalazim se nesto najbolje, moram ti priznati. U poslednje vreme nocu sam budan, tresem pepeo u pikslu I punim sobu dimom dok sedim i cutim, pokriven muzikom koja je sastavni deo moje tisine.  Zivot se blago receno ispostavio kao crna rupa za moje snove. Monotona svakodnevnica I praznina koja usisava i kojoj nista nije sveto pa samim tim ni ja. Za nju sam jos samo jedna dusa u nizu, bez tezine, bez boje, bez mirisa i ukusa. Samo jos jedan decak u telu muskarca koji je zagrlio preveliki svet i ljude u njemu, a sada sedi, miluje dim i vrecu punu mrtvih snova i gorcine jer se kicma slomila od tezine ocekivanja. Tudjih i sopstvenih.

Mozda ti tako ne deluje ali veruj mi da sam prestao da se sazaljevam. Nakacio sam osmeh ko ukrase na jelku sto smo kacili kao deca kada dodje nova godina, onako jednim pokretom ruke brzo I nespretno, da malo dekorisem ovo drvo od krvi i mesa koje raste i izlazi na izlozbu svakog jutra kada krene na posao. Da se pojavljujem go, oronuo, tmuran, sed, tuzan, ne mogu jer je ova tezina samo moja. Da je delim sa drugima ne mogu a I necu. Imaju oni sigurno neku svoju. Svako ima neku svoju tezinu tezu od sveta.

I evo ima neko vreme da mi taj osmeh odlicno stoji. Sto ga vise stavljam to mi bolje ide to pretvaranje. Niko ne pita a ja ne pricam. Smeskamo se jedni drugima u prolazu krijuci tezinu lanaca koje nosimo oko vrata. Evo ima neko vreme da farbamo fasadu ne bi li sakrili oziljke iznutra. Evo ima neko vreme da smo naucili da hodamo sa kamenjem u cipelama. Savrseno.

Ali I pored svega toga, nekako uspevam da i dalje drzim srecu duboko zakopanu na dnu duse, tu u talogu zivota. Sakrio sam je u jedan mali kliker da se nikada ne izlije I isprlja, da je niko nikada ne oduva I da stalno bude sigurna tu negde u meni. U klikeru na dnu duse.

I tako se s vremena na vreme poigram s tim klikerom, onako usput kada vidim ili cujem nesto sto zagolica dobro u meni. Tako s vremena na vreme sidjem dole da ga dotaknem i proverim da je I dalje tu. I evo bese neko vreme da se nisam igrao ni silazio ali pre neki dan je komsijin mali dobio novu loptu od tate za rodjendan i celu je zgradu obasjao ocima i smehom, onom iskrenom srecom koja je u tom mom klikeru na dnu duse, koncentrisana i skrivena od tudjih pogleda, sopstvenih poraza I trulog sveta. Sisao sam da se poigram I tu je bio, taj moj kliker, neuprljan I jak. Obradovao mi se kada sam dosao I dao mi je moj osmeh da ga podelim s tim detetom, a onda sam mu ga vratio nazad na cuvanje I prosuo  se u svoju svakodnevnicu I pretvaranje. Nakacim lazni osmeh I produzim dalje. Sta cu, moram.

Jer zivot je to. Rusi sve pred sobom i ne postavlja pitanja. Surovo je surov i tezak, cesto i bez razloga. Ali to sve nije ni bitno vise, znas?

Ja imam moj dobri kliker.

Posted in Uncategorized | Leave a comment

Jedan decak koji je hteo da bude pilot

‘-Mama, mama vidi avion!’

‘-Vidim sine, sada zazeli zelju.’

‘-Zelim da budem pilot!’

Iskren osmeh i oci pune suza srecnog klinca koji gleda svoje snove kako lete iznad njega. Tako blizu, na dohvat ruke, na plavetnilu neba iscrtano je sve sto zeli i sve sto sanja, sve sto mu rasiri osmeh toliko da rupice u obrazima plene poglede slucajnih prolaznika i za trenutak uspore vreme.

Dvadeset godina kasnije napolju je kisa. Nebo je tmurno a oblaci su zaklonili i ono malo snova sto smo sanjali zagledani u plavo nebo dole u parku kada smo sutirali loptu sa drugarima iz kraja. Vise nema rupica u obrazu. Nema ni suza radosnica u ocima. 20 godina kasnije smrad nikotina i alkohola obuzima a tisinu praznog stana razbija vrisak u glavi koji pusta kroz nos dok ustaje iz kreveta. Gde je bio, sta je uradio, sta se desilo sa njegovim snovima? Sinoc se razbio u kafani pa potukao sa taksistom jer nije hteo da ga vozi tacno do kuce. A nije hteo jer nije imao para. I to malo sto je imao je uzeo na ler od ‘drugara’ iz kraja, po kamati. Vratice nekako. Ima neki dil sa jos jednim drugom iz kraja da svercuju neku tehniku iz Madjarske. Dani prolaze brzo ali tog tmurnog jutra je pogledao svoj zivot preko ramena.

I dalje se seca tog aviona i te zelje da bude pilot. A onda je dosla osnovna skola, pa srednja. Tata nije imao mnogo vremena za njega. A ni mama. Radili su previse da spoje kraj s krajem i prezive ovaj nemir u koji je Srbija upala. A kad su imali vremena za njega, on namerno nije hteo da se druzi sa njima. ‘Hajde pali cale gledam tekmu’ i ‘kevo ne smaraj nisam gladan’ postale su glavne fraze. Revoltiran i usamljen.Roditelji su se trudili ali drustvo mu je sada postalo porodica, a Srbija mu je postala sistem vrednosti. Odsutnost roditelja i smisla je ucinila da od odlicnog djaka iz osnovne predje u problematicnog klinca iz srednje. Duvanje, alkohol, povremeno obijanje trafika, tuce i sitno krijumcarenje po kraju za pocetak. Bedno. Na casove matematike nije isao iako su mu brojevi odlicno isli. Mrzeo je profesora. Tog ustogljenog kvazi-intelektualca koji mu je govorio da ce protraciti sav svoj potencijal. Ma sta je taj covek znao?! Na velikom odmoru je ciglom napao decaka zato sto navija za Partizan. ‘Ovo je Zvezdina skola!’ drao se. Nije ni znao zasto to radi ali strah okruzenja koji je zamenio za postovanje mu je prijao. Izbacen iz jedne, pa i iz druge srednje zbog nasilnickog ponasanja. Omiljena muzika: turbo folk. Omiljena nosnja: tresa. Cupali su ga roditelji, pokusali da ga urazume,te jedan psiholog te drugi ali ne. Tata je stradao u saobracajnoj nesreci dok se vracao sa posla. Pijani vozac ga je pokupio na pesackom prelazu. Sin nekog politicara, prolazi nekaznjeno. Na tatinoj sahrani nije plakao, samo je cutao i presekao u glavi. Televizija i drustvo su sada bili roditelji a mama je izgubili na vaznosti jer nije bila tu kada je on hteo da bude tu. A i bio je prihvacen od strane ulice, sta ce mu mama. Tamo su ga uvazavali. Tamo je imao paznju koju nije imao u kuci. Tamo nije morao da se suoci sa bolom i prazninom koja je sevala kuci. Tamo su svi oni imali slicnu pricu pa su se lako povezali i prepoznali po besmislu koje im je davalo lazan osecaj vaznosti i smisla. Sve iz straha od suocavanja sa sobom. I tako se odselio od kuce sa 18 da zivi sa ortakom na iznajmljenoj gajbi. Tu su hteli da zapocnu biznis, biznis koji ce im doneti laku i brzu zaradu. I tako se upustio u drogu. Resen da pobedi nemastinu oko njega. Resen da nikada ne ceka u redu za zejtin. Da nikada ne radi za minimalac ili postane tehnoloski visak. I da nikada ne oseti tu nemoc koja je vladala zemljom.

Nije mu isao taj biznis sa ortakom a ni jedan biznis posle toga. Drustvo se raspalo a on je ostao praznih ruku sa jos jednim porazom u ocima. A licne poraze je lecio na tribini. Ljubav prema sebi je zamenio ljubavlju prema klubu. Lakse mu je bilo da voli nesto apstraktno nego sebe jer ta Zvezda je i imala neki uspeh a on bas i nije. Njene uspehe je voleo kao svoje jer je tesko voleti sebe kada si prazan. I tako je upao u razne kombinacije i probleme. Najboljeg druga je izgubio kada su ga na njegove oci izboli u troli jer je imao Zvezdin sal u pogresno vreme. Zatim je usledilo prvo hapsenje na gej paradi koju je rasturao palicama i besom. Povezao se sa desnicarskim organizacijama koje su mu pruzale nesto para i zastitu koju je retko imao. Iz dna u jos vece dno, iz poraza u poraz skakao je bez razmisljanja i gledanja. Bes koji je osecao prema sebi je usmeravao na druge. Drugacije od njega. I stalno se selio, iz copora u copor gde bi trazio opravdanje za svoj bes koji je svaki dan hranio, sto sam, sto tako sto je upijao od drugih, besnih kao on.

I tako 7 godina, 7 godina prezivljavanja, 7 godina borbe za egzistenciju, 7 godina bezanja od sebe. A samo je zeleo da bude pilot.

Zapalio je cigaru i seo do prozora na kome su jos izlazile slike iz mladosti. I tada je zaplakao. Ronio je suze u tisini svojih poraza. Posle toliko godina se konacno usudio da pogleda u onog decaka koji je sanjao da bude pilot a kog je zakopao i sakrio negde na dnu duse.

Taj mali decak sa rupicama na obrazu je i dalje bio ziv.

 

Posted in Uncategorized | 1 Comment