Jedan decak koji je hteo da bude pilot

‘-Mama, mama vidi avion!’

‘-Vidim sine, sada zazeli zelju.’

‘-Zelim da budem pilot!’

Iskren osmeh i oci pune suza srecnog klinca koji gleda svoje snove kako lete iznad njega. Tako blizu, na dohvat ruke, na plavetnilu neba iscrtano je sve sto zeli i sve sto sanja, sve sto mu rasiri osmeh toliko da rupice u obrazima plene poglede slucajnih prolaznika i za trenutak uspore vreme.

Dvadeset godina kasnije napolju je kisa. Nebo je tmurno a oblaci su zaklonili i ono malo snova sto smo sanjali zagledani u plavo nebo dole u parku kada smo sutirali loptu sa drugarima iz kraja. Vise nema rupica u obrazu. Nema ni suza radosnica u ocima. 20 godina kasnije smrad nikotina i alkohola obuzima a tisinu praznog stana razbija vrisak u glavi koji pusta kroz nos dok ustaje iz kreveta. Gde je bio, sta je uradio, sta se desilo sa njegovim snovima? Sinoc se razbio u kafani pa potukao sa taksistom jer nije hteo da ga vozi tacno do kuce. A nije hteo jer nije imao para. I to malo sto je imao je uzeo na ler od ‘drugara’ iz kraja, po kamati. Vratice nekako. Ima neki dil sa jos jednim drugom iz kraja da svercuju neku tehniku iz Madjarske. Dani prolaze brzo ali tog tmurnog jutra je pogledao svoj zivot preko ramena.

I dalje se seca tog aviona i te zelje da bude pilot. A onda je dosla osnovna skola, pa srednja. Tata nije imao mnogo vremena za njega. A ni mama. Radili su previse da spoje kraj s krajem i prezive ovaj nemir u koji je Srbija upala. A kad su imali vremena za njega, on namerno nije hteo da se druzi sa njima. ‘Hajde pali cale gledam tekmu’ i ‘kevo ne smaraj nisam gladan’ postale su glavne fraze. Revoltiran i usamljen.Roditelji su se trudili ali drustvo mu je sada postalo porodica, a Srbija mu je postala sistem vrednosti. Odsutnost roditelja i smisla je ucinila da od odlicnog djaka iz osnovne predje u problematicnog klinca iz srednje. Duvanje, alkohol, povremeno obijanje trafika, tuce i sitno krijumcarenje po kraju za pocetak. Bedno. Na casove matematike nije isao iako su mu brojevi odlicno isli. Mrzeo je profesora. Tog ustogljenog kvazi-intelektualca koji mu je govorio da ce protraciti sav svoj potencijal. Ma sta je taj covek znao?! Na velikom odmoru je ciglom napao decaka zato sto navija za Partizan. ‘Ovo je Zvezdina skola!’ drao se. Nije ni znao zasto to radi ali strah okruzenja koji je zamenio za postovanje mu je prijao. Izbacen iz jedne, pa i iz druge srednje zbog nasilnickog ponasanja. Omiljena muzika: turbo folk. Omiljena nosnja: tresa. Cupali su ga roditelji, pokusali da ga urazume,te jedan psiholog te drugi ali ne. Tata je stradao u saobracajnoj nesreci dok se vracao sa posla. Pijani vozac ga je pokupio na pesackom prelazu. Sin nekog politicara, prolazi nekaznjeno. Na tatinoj sahrani nije plakao, samo je cutao i presekao u glavi. Televizija i drustvo su sada bili roditelji a mama je izgubili na vaznosti jer nije bila tu kada je on hteo da bude tu. A i bio je prihvacen od strane ulice, sta ce mu mama. Tamo su ga uvazavali. Tamo je imao paznju koju nije imao u kuci. Tamo nije morao da se suoci sa bolom i prazninom koja je sevala kuci. Tamo su svi oni imali slicnu pricu pa su se lako povezali i prepoznali po besmislu koje im je davalo lazan osecaj vaznosti i smisla. Sve iz straha od suocavanja sa sobom. I tako se odselio od kuce sa 18 da zivi sa ortakom na iznajmljenoj gajbi. Tu su hteli da zapocnu biznis, biznis koji ce im doneti laku i brzu zaradu. I tako se upustio u drogu. Resen da pobedi nemastinu oko njega. Resen da nikada ne ceka u redu za zejtin. Da nikada ne radi za minimalac ili postane tehnoloski visak. I da nikada ne oseti tu nemoc koja je vladala zemljom.

Nije mu isao taj biznis sa ortakom a ni jedan biznis posle toga. Drustvo se raspalo a on je ostao praznih ruku sa jos jednim porazom u ocima. A licne poraze je lecio na tribini. Ljubav prema sebi je zamenio ljubavlju prema klubu. Lakse mu je bilo da voli nesto apstraktno nego sebe jer ta Zvezda je i imala neki uspeh a on bas i nije. Njene uspehe je voleo kao svoje jer je tesko voleti sebe kada si prazan. I tako je upao u razne kombinacije i probleme. Najboljeg druga je izgubio kada su ga na njegove oci izboli u troli jer je imao Zvezdin sal u pogresno vreme. Zatim je usledilo prvo hapsenje na gej paradi koju je rasturao palicama i besom. Povezao se sa desnicarskim organizacijama koje su mu pruzale nesto para i zastitu koju je retko imao. Iz dna u jos vece dno, iz poraza u poraz skakao je bez razmisljanja i gledanja. Bes koji je osecao prema sebi je usmeravao na druge. Drugacije od njega. I stalno se selio, iz copora u copor gde bi trazio opravdanje za svoj bes koji je svaki dan hranio, sto sam, sto tako sto je upijao od drugih, besnih kao on.

I tako 7 godina, 7 godina prezivljavanja, 7 godina borbe za egzistenciju, 7 godina bezanja od sebe. A samo je zeleo da bude pilot.

Zapalio je cigaru i seo do prozora na kome su jos izlazile slike iz mladosti. I tada je zaplakao. Ronio je suze u tisini svojih poraza. Posle toliko godina se konacno usudio da pogleda u onog decaka koji je sanjao da bude pilot a kog je zakopao i sakrio negde na dnu duse.

Taj mali decak sa rupicama na obrazu je i dalje bio ziv.

 

About Jedan decak

Jedan decak koji je morao da odraste
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

One Response to Jedan decak koji je hteo da bude pilot

  1. M. N. says:

    Hvala ti što si ovo napisao.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s