Ti si ono lose koje trazis u drugima

Ne pisem cesto. A nije da nemam inspiracije. Svako ko me poznaje zna da mi to nikada ne fali i da uvek imam nesto da kazem ili dodam. E sad, da li je to sto kazem ili dodam pametno ili ne, ostaje da se vidi I uglavnom zavisi od osobe I interpretacije. Ali reci same po sebi mi nikada ne zafale. Fali mi vreme. Pored naizgled toliko vremena u jednom zivotu, nikako ne uspevam da ga skupim I sacuvam za sebe. Curi mi niz rukave I kroz prste na sve strane i pogresne ljude I plasim se da ce jednog dana isteci a iza mene ostati toliko neizgovorenog I neuradjenog.

To malo vremena sto uspem da nadjem u ovom haosu zivota I svakodnevnice obicno posvetim nekim razmisljanjima ako sam previse umoran za citanje ili ucenje neceg novog. Prijatelji mi cesto kazu ‘filozofiras previse’ ili ‘serendas mnogo, uzmi pivo’ mada ja to tako ne vidim. Cesto znam da sednem, zapalim cigaru I razmisljam o svetu I ljudima u njemu. Odnosima I principima koji nas vode u zivotu. Taj vrtlog neshvatljivih stvari. Prosto je nemoguce da svet bude ovoliko sjeban a da ljudi koji ga cine nisu ti koji su ga sjebali. Jer ne moze svet sam po sebi da bude sjeban. Nije kamen los nego covek.

A onda opet, kako to da svako misli da je neko drugi los ali nikako on? Pitas coveka za stanje u svetu, kaze  – lose. Pitas ga zasto je lose – losi su ljudi. A gde su ti ljudi? Pa tu negde, tamo, okolo. Drugi su losi. Svima su drugi losi i svima je sve lose. Gde su onda ti koji su sve sjebali? Gde se kriju? Gde izlaze, spavaju, idu na posao? Gde igraju mali fudbal? U kom video klubu iznajmljuju filmove? Na kojoj trafici kupuju cigare? Jer ja ih nigde ne vidim da masu zastavom. A ni ovi koje usput pitam, ni oni ih ne vide. Ali svi se slazu da postoje. Jer da ne postoje ni svet kao ovakav ne bi postajao.

Ovih dana glavna vest u novinama je da je sin Zeljka Mitrovica pregazio devojku. Odmah su se javili ljudi da presudjuje po komentarima I izricu kazne. Samo zavist moze stvoriti tu kolicinu mrznje koja se ispoljava ne samo prema Zeljku I njegovoj porodici nego prema bilo kome ko je bogatiji ili poslovno uspesniji. A u isto vreme svako bi voleo da bude na njihovom mestu pa se covek posmatrac cese po glavi jer ne moze da shvati koja je tu tacno patologija u pitanju kada mrzimo ono ka cemu tezimo. Pod mestu mislim na finansijsko blagostanje. Desetak dana pre ovog nesrecnog slucaja covek je osudjen na 8 godina zato sto je pijan vozio I usmrtio cetiri osobe. Niciji sin, niciji tata, nebitna figura, proslo je manje vise neopazeno a kazna izrecena ma koliko se nekome ne svidja je u skladu sa zakonom. Ako se ljudima ne svidjaju kazne za neka dela u Srbiji, onda treba traziti menjanje zakona I to je fer i sa time bih se slozio. Bilo kako bilo, radjeno je po zakonu bez nekih pritisaka javnosti jer je covek nebitan. Bice interesantno videti koliki ce pritisak javnost izvrsiti na sudstvo da se ovom detetu izrekne maksimalna kazna samo zato sto je sin Zeljka Mitrovica. Ne ulazim u to sta se desilo, kako, I koliko ga treba kazniti (ostavljam to istraznim I sudskim organima jer to je njihov posao i zato postoje), ulazim samo u to da ce biti mnogo veci pritisak javnosti I gradjana da se maksimalno osudi sin Zeljka Mitrovica nego XY sin nekog tamo nebitnog coveka koji je ubio cetiri osobe dok je vozio pijan.

‘Bogati su bahati.’ ‘Deca bogatih su bahata.’ ‘Treba do kraja zivota da trune u zatvoru.’ ‘Vratite smrtnu kaznu.’ To su samo neki od 900+ komentara koje sam video po internet portalima. Odakle ta mrznja? Zloba? Je l’ su drugi krivi za sve nase licne tragedije I nesrece? Izivljavanje nad tudjom nesrecom ne umanjuje licnu nesrecu, naprotiv uvecava je. A svi ti ljudi koji ostavljaju te tragicne komentare sa neograniceno mnogo pluseva I odobravanja sebe verovatno smatraju za dobre I cestite ljude. Dobar I cestit covek valjda nikada tako nesto ne bi izgovorio. Dobar I cestit covek bi se valjda saosecao sa porodicom nastradale devojke I prepustio bi pravosudnom sistemu ove drzave da osudi osobu koja je pocinila zlocin u skladu sa zakonom. Siguran sam da dobar I cestit covek ne bi pozivao na javni linc nekog deteta samo zato sto je to dete sin nekog bogatog omrazenog coveka vec bi se i sa tim detetom saosecao. Taj poriv da drugi pate mimo zakona, taj sklop neljudskih zelja, taj vrtlog neshvatljivog.

Bahatost nema ime I prezime niti se stancuje na traci u odredjenim drustvenim slojevima. To sto je neko bogat ne znaci da je bahat isto kao sto to sto je neko siromasan ne znaci da je dobar I iskren. Svaki dan mozemo videti bahate vozace kombija, raznosace pica na starim tomos motorima, divljake u golf dvojkama, starim citroenima I renoima koji primaju 30.000 dinara i ne mare za sigurnost pesaka a kamoli ostalih vozaca. Nema to veze sa BMW dzipom I tatinim racunom u banci. Nema to veze ni sa davanjem kola sinu od 18 godina, jer svaki otac koji ima da svom sinu auto. Bahatost valjda ima veze sa osnovnim vaspitanjem koje si pokupio u kuci.

To dete koje je zgazilo tu devojku ce odgovarati pred zakonom, I ziveti sa tim do kraja zivota. Roditelji nastradalog deteta ce ziveti bez cerke do kraja zivota I nista im tu tugu nece nadomestiti. Dete koje je vozilo si mogao da budes ti a dete koje je ubijeno sam mogao da budem ja. Jer svako je necije dete.

I kada skines imena, prezimena, racune u banci, kada sve to skines i sklonis etiketu s lica coveka, vidis da je to samo jos jedan covek i samo jos jedno dete. Samo jos jedna osoba od krvi I mesa koja je vozila. Samo jos jedna osoba od krvi I mesa koja je nastradala. Vidis da je bilo ko mogao da bude u istoj situaciji jer vidis da je to jedan tragican splet okolnosti i teska saobracajna nesreca koja svakome moze da se desi. Vidis I da brzina voznje I bahatost u saobracaju nemaju veze s tim ciji si sin, koliko imas para i kakav auto vozis…

I onda vidis. I onda vidim.

I onda vidim zasto nikako ne uspevam da nadjem te lose duhove, zasto nikako ne uspevam da im dam ime i prezime. Vidim. Oni su duboko u nama, sakriveni, i njihovo ime i prezime je postalo nase ime i prezime.

Oni su ja, oni su ti, oni su on, ona, oni. Oni su mi.

I potrebni su nam ljudi u nesreci da ih kao vrane leseve ocerupamo ne bi li se/ih nahranili. A tragicno je sto ih nesvesno stalno hranimo.

Mrznja.

Nemoj.

About Jedan decak

Jedan decak koji je morao da odraste
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

2 Responses to Ti si ono lose koje trazis u drugima

  1. Darko says:

    Odlicno receno. Neverovatno je da ljudi ne pomisle koliko je lako naci se na bilo kojoj od ove dve tragicne strane…

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s