Mrznja nije ljubav

Juce sam bio na utakmici Srbija-Hrvatska I po povratku sam imao neopisivu zelju da napisem po koju rec o tom dogadjaju ali sam ipak odlucio da pustim utiske da prenoce I pokusam da pisem hladne glave.

Ne bih se mnogo fokusirao na fudbal, sto se njega tice mogu samo reci da je Mihajlovic lud sto nije koristio jucerasnji sastav na svim utakmicama nego se drzao nekih kvazi principa I time upropastio kvalifikacije ali dobro, barem sam siguran da za nas fudbal ipak ima nade u nekoj bliskoj buducnosti I sa drugim trenerom. I to bi bilo sve sto bih ovom prilikom rekao o fudbalu.

Imam taj neki ritual kada idem na utakmicu za koji verujem da I nije toliko poseban jer se sastoji od klasicnog setanja do stadiona gde na putu, tu oko hrama, obicno u jednoj sendvicarnici ili pekari uzmem nesto za pojesti I popiti, pa lepo ispred hrama sednem da zapalim cigaru gledajuci onu divnu gradjevinu kako obasjava prostor celog parka. Tu, nekoliko minuta u tisini svojih misli pusim da bih nakon toga krenuo laganim hodom ka autokomandi I onda u zavisnosti od tribine na kojoj sam, ka istoku ili ka zapadu kroz Ljutice Bogdana. Sever odavno izbegavam a na jug ne idem.

Vec od hrama se polako skupljaju grupice ljudi koje zajedno putuju sporim I opustenim korakom ka stadionu, pa se u daljini cuje neka pesma, neko navijanje, I tenzija ispunjava vazduh opipljivo do te mere da je mozes uhvatiti za ruku I povesti sa sobom i euforijom koja zahvata celo bice svakim dahom koji te vodi blize stadionu. Tako je bilo I juce.

Tu, oko restorana frans, grupica od 50ak ljudi je pevala Oj Kosovo Kosovo pa sam im se pridruzio jednim glasnim ZEMLJO MOJA VOLJENA. Nekoliko metara kasnije, autobus pun navijaca je prolazio putem pa su kroz otvorena vrata na 3,2,1 vikali SRBIJA te smo mi, koji smo peske isli paralelno to shvatili kao poziv I glasno odgovorili SRBIJA. SRBIJA-SRBIJA je grmelo tamo I nazad nekoliko puta uz korake koji odjekuju kaldrmom I veliki aplauz koji je bio uvod u jos neke klasicne navijacke pesme: ALE ALE I JA TE VOLIM JA TE VOLIM JA TE VOLIM SRBIJO. Ljubav prema Srbiji koja razbija mir prijatne Beogradske veceri I boji obliznje fasade emocijama.

Retke su situacije u kojima se ta kolicina emocija I euforije probude u coveku. Osecaj u stomaku koji se penje do grla I siri kroz celo telo, pa stezes zube I jako tapses IDEMO BRE IDEMO dok ti se disanje ubrzava. Koncentrises se na svaki osecaj u sebi I pokusavas da ga upijes jer ko zna kada ces se ponovo osetiti tako zivo.

Bice ovo sjajna utakmica pomislih.

Pokazacemo mi Hrvatima kako se igra fudbal I sto je najbitnije kako se navija za svoju zemlju. Ono na Maksimiru je bilo sve samo ne navijanje I sada cemo im mi pokazati koliko smo bolji I koliko volimo svoju zemlju, a boze zdravlja, na krilima te navijacke ljubavi I nasi momci na terenu ce im pokazati da su u Zagrebu imali srece kada su pobedili.

Stigao sam na stadion I zauzeo svoje mesto nekih 30 minuta pre pocetka. Jos su dolazile mase ljudi koje su se slivale niz tribine kao kisa na prozoru kada nema vetra; polako, meko I tako jasno da mozes videti svaku glavu kako se provlaci izmedju redova na suprotnoj tribini I zauzima svoju poziciju da pomogne spektakl koji predstoji. Igraci su bili na terenu a navijanja nekog I nije bilo u tom trenutku. Kada je krenula ka tunelu, grupa Hrvatskih fudbalera je ispracena zvizducima, sto je manje vise normalno. Svakom protivniku se u takvim situacijama zazvizdi.

Cekali smo da izadju igraci a u sali sam pitao druga ‘na skali od 0 do 10 koja mislis da je verovatnoca da ce se zvizdati Hrvatskoj himni?’ na sta je odgovorio: ’12.’

Zvizdanje bilo kojoj himni je za mene licno najveci oblik nevaspitanja I primitivizma. Nikada nisam, niti cu, ma protiv koga igrala Srbija zvizdati tudjoj himni. To je obelezje protivnika, njegove zemlje, pa sve I da je rat, protivniku je njegova himna ko meni Boze pravde, a meni Boze pravde mnogo znaci. Verujem da I protivniku njegova himna znaci I nema potrebe da mu zvizdim. Ima prava da je saslusa, otpeva, upije I spremi se za duel. Uostalom, osnova svakog takmicenja je medjusobno postovanje, a zvizdanjem tudjoj himni se ukazuje sve, samo ne postovanje.

Kada je spiker poceo da saopstava sastave, tim Hrvatske se nije mogao cuti. Zvizduci su bili toliko jaki da iako sam bio blizu razglasa nisam mogao da cujem ni jednu jedinu rec. Pa dobro, pomislih, normalno je to u ovim okolnostima, mogu da razumem iako mi se ne svidja. Posle je usledila himna, I naravno: nista se nije culo. Nijedan takt pesme.

I sve to ne bi bilo toliko strasno imajuci u vidu rivalitet Srbije i Hrvatske da mi generalno ne zvizdimo svakoj himni koja se svira na nasem stadionu a koja nije nasa. Taj nivo nevaspitanja I ciganije me uzasava i ne mogu da razumem da mi, koji se toliko busamo u grudi da smo dobar I veliki narod, smo zapravo toliko niski I prizemni da ne mozemo odcutati intonaciju protivnikove himne I samim tim ukazati jedno elementarno postovanje koje svaki protivnik zasluzuje. Secam se kada su zvizdali himni Svedske u sred Beograda. Svedska ej?!

Neko ce reci da su oni zvizdali nasoj u Zagrebu, pa cemo mi sada njihovoj. Opet, razumem ali ne podrzavam. Ustao sam I u tisini ispratio Hrvatsku himnu dok su oko mene mase zvizdale da bih odmah zatim glasno zapevao Boze pravde.

Kada je sudija dao znak za pocetak utakmice, lupio sam nogama nekoliko puta o pod I stisnuo zube. Idemo bre!

Cekajuci neku tribinu da povede navijanje, pratio sam utakmicu I posle nekoliko sekundi navijanje je pocelo: ubij zakolji da Hrvat ne postoji. Okrenuo sam se oko sebe I video da vecina ljudi skandira to tragicno sranje. Bezveze pomislih, mada dobro mozda im vracaju za sva silna ‘Srbe na vrbe’ ali opet, to nije opravdanje. Sacekao sam u tisini da to skandiranje, koje mi nimalo nije prijalo prodje I fokusirao se na utakmicu. Nedugo zatim, Mitrovic je pogodio stativu I izazvao pravi haos na tribinima.

Glasovi su se mesali I bilo je tesko shvatiti ko vodi navijanje I sa koje tribine dolaze pesme. Delovalo je kao da severna tribina vodi a onda se zaculo: ubij ubij ubij ustase.

Gledajuci oko sebe primetio sam da opet svi pevaju osim moja tri druga i ja. Klinci od 18 I matori od 50 vriste sa podjednakim prezirom. Ubij ubij ubij ustase dok nasa reprezentacija gradi napad. Sta se ovo koji kurac desava? Gde je AJMO AJDE, gde je JA TE VOLIM SRBIJO, gde je OD TOPOLE, gde je U BOJ, gde je SRBIJA. Mozda ce doci, pomislih, I rezignirano nastavih da gledam utakmicu.

Do kraja utakmice nisam zapevao nijednom. Od 90+ minuta navijanje za Srbiju, koje je bilo katastrofalno organizovano, se svodilo na ‘ubij zakolji da Hrvat ne postoji’ I ‘ubij ubij ubij ustase.’ Ruku na srce nekoliko puta je stadion zapevao SRBIJA samo da bi ubrzo prekinuo sa JEBI USTASE. Nije bilo u boj, nije bilo ja te volim Srbijo, nije bilo ajmo ajde, nije bilo nista upuceno Srbiji. Bilo je samo upuceno Hrvatskoj: mrzimo vas.

Utakmica se zavrsila, svi znamo kako, a ja koji sam dosao da bodrim svoju zemlju se nisam snasao u tome jer su po svemu sudeci ostali dosli da mrze tudju. Sva euforija sa pocetka, koja me je pratila od hrama do stadiona je nestala, a izlazeci sa stadiona sam se osvrnuo oko sebe I primetio zapaljenu, tuznu I agresivnu masu tmurnih i namrstenih lica koja je sutirala limenke I flase I hitro koracala u svim pravcima.

Agresivni klinci, tek punoletni koji su rat videli u albumu sa slicicama ili novoj verziji call of duty-a, koji sa prezirom od kog im se uzare oci vriste tragicne parole gde se zeli smrt I ubijanje jednog naroda, a da ih zaustavis I pitas zasto to vriste verovatno I ne bi znali da kazu, ostali su jedino secanje na utakmicu sa koje sam upravo izasao. Stariji ljudi isto tako, mada bi oni mozda I imali neki razlog zasto vriste te tragicne parole koje nemaju veze sa navijanjem I bodrenjem svoje zemlje.

Koji god da je razlog za mrznju I prezir, taj razlog je neprihvatljiv. Pogotovo na jednom sportskom dogadjaju gde se ide da se bodri svoja, a ne da se mrzi tudja zemlja. Ili su mozda mene pogresno ucili kuci.

Ne znam tacno sta smo pokazali svetu sinocnim navijanjem. Ne znam ni sta smo pokazali Hrvatima osim da smo isti kao oni, a u ovo se na dnevnoj osnovi kunemo da nije istina. A sto je najtuznije, ne znam ni sta smo pokazali nasim igracima, igracima koji su na terenu pokazali korektan odnos prema protivniku. Mozda su prvi put fudbaleri pokazali nesto nama.

Bilo je tu delegata iz sveta, svetskih menadzera, bivsih igraca cak I potencijalnih kupaca za nase domace klubove. Bilo je I politicara, pa I sam predsednik. Ne znam sta smo tek njima pokazali gromoglasnih pozivima na ubijanje jednog naroda. Isto tako ne znam sta smo pokazali paljenjem stolica i napadanjem domacih policajaca.

Znam samo sta smo meni pokazali.

Meni smo pokazali da smo pustili ulicu u kuce I porodice I da se ona tu posteno odomacila. Mrznju je bacila preko stolice kao odecu koju prebacis po povratku iz grada, a nevaspitanje je izula pored ulaznih vrata te se komforno zabila uz pivo ispred televizora I diriguje ukucanima.

Meni smo pokazali da smo jedan tragicno nevaspitan narod I narod pun mrznje koju prenosimo sa kolena na koleno uvereni da je to okej dok u isto vreme licemerno se busamo u grudi kako smo bolji od svih onih drugih koji nama rade ono sto smo mi pokazali sinoc.

I za kraj, meni smo pokazali da je bolje da sledecu utakmicu nacionalne reprezentacije Srbije pratim iz svog doma, gde cu s ljubavlju bodriti momke koji igraju za moju zemlju, zemlju koju volim I gde necu dozvoliti da mrznja prema drugima bude sustina moje ljubavi prema Srbiji.

SRBIJA!

 

 

 

About Jedan decak

Jedan decak koji je morao da odraste
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

2 Responses to Mrznja nije ljubav

  1. S. says:

    ‘Ne znam ni sta smo pokazali Hrvatima osim da smo isti kao oni’ – daleko ste vi ISPOD nas…

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s